Ko nas kleo, nije dangubio

Зима је на прагу, а дрва ни за лек. Остало неко грање од оних летос покрчених, осушених шљива, ал' то изгори док си рек'о ''бритва''. Кућа неомалтерисана споља, изолација не постоји, горњи спрат зврји без прозора. Смедеревац греје само дневну собу и то у радијусу од 3 метра, сад, кад је овако хладно. У ''дневној соби'' први кревет до шпорета заузима сушичава матер. Из далека се види да неће још дуго, карцином је давно метастазирао.
На супротној страни - креветац. Нека је бар бебану топло. Између, разапет штрик за сушење откуваних пелена чија се испаравања мешају са буђом влажних зидова и дуванским димом крџе коју пурња ''глава куће'', проседа старина забијена у ћошак до телевизора, са хрпом застарелих новина, пуном пепељаром и скоро празном флашом брље испред себе. Тај по васцели дан бистри политику, доноси макијавелистичке закључке и соломонска решења, једина исправна по српски род.
Снаја се углавном врзма око шпорета, бацајући брижне погледе, час на астматично дете, час на свекрву на самрти, док покушава да изнађе јестиви извор енергије у празном креденцу.
Раденко је промрзао ушао у кућу и затекао исти призор као и много пута пре тога. Данас је истоварио 3 тоне угља и зарадио неку цркавицу, можда би и више, али брзо се смркне ових дана. Узео је пар комада куповних пелена, 3 поморанџе за стару мајку и две паклице ''Мораве'' за оца. Остало је дао жени да оде до продавнице и купи нешто за јело, уколико трговац буде добре воље и не буде тражио да се прво намири вересија.
Објави свима да је комшији умро отац, и да ће морати сутра да иде на гробље да копа раку, да врати дуг од пре месец дана кад оно баба умре. Већ осећа вибрације крампа који се одбија од каменитог и измрзлог гробљанског терена. Изађе да намири оно мало ситне стоке и увиде да му недостаје још једна кокошка, лисице зими даве живину прековремено. Али, није се дао Раденко! Па он и не памти да му се нешто добро десило скорије.

Ујутру је поранио. Мраз је био велики и јежио се при самој помисли колико ће му времена требати да ископа толику рупу. Трактор није хтео да упали јер је отац заборавио да сипа Д2, па се нафта заледила. Дакле, мораће пешке 3 километра до гробља. Изнутра се чуо дечији, сипљиви кашаљ, мајчино дозивање да јој се дода чаша воде и очево псовање власти, опозиције, цркве и комуниста. Следеће суботе треба баби издати 40 дана...
Раденко наслони лактове на волан непокретног трактора, зари дланове у очне дупље тако да су му прсти прекривали чело и несвесно чупали оно мало косе на глави.

На оронуло степениште изађе млада жена у дроњавој блузи и недовршеном плетеном прслуку, само у приглавцима. Крос кисели осмејак, благо га погледа и кротко прозбори:

- Е, мој Раде. Ко нас клео, није дангубио.