Ko od ljudi i muka ne strepi i za domovine pašće čast

Облак. Покушавам да прођем кроз њега, али ми крећу сузе на очи. Висок ниво катрана. Са врата вичем: "Један дупли вињак!" Седох сам, колега је требало да дође. Стиже ми пиће, попих на искап и кренуше другачије сузе, које су потиснуле оне од дима. Добро је. Сада бар боље видим, и видећу овако бар још неких сат, два...

Нема ми колеге. Досадно ми је, јер сам у биртији једино ја сам. Сви причају неке приче, смеју се и забављају, а ја могу да причам само са чашом. Мој тик конобарица схвати као намиг па дође и седе поред мене. Донесе ми још један дупли, себи такође, и прозбори: "Ово је на мој рачун!" Била је лепа, али ја то нисам видео. У мојим очима се могла видети искрена туга... Чак и одраз њеног попрсја није могао улепшати овај тужни поглед. Једноставно било је то јаче од мене. Заусти: "Моје име је Даринка, а Ваше?" Милоје - одговорих, смотах дуван и запалих цигару. Повукао сам један дужи дим и уздахнуо. "Нисам вас виђала овде" - настави она. "Нисте ни могли, скоро се доселих" - одговорих ја. Упита ме да ли чекам неког, на шта ја потврдно климнух главом, једноставно није ми било до приче.

Полако су гости одлазили, а флаша Вињака је дошла за наш сто. Не знам због чега, осетих да се Дара интересује за мене, једноставно пријало јој је моје друштво. Досадиле су јој оронуле фаце, мада и моја је била таква, али бар није била позната. "Ајмо затварамо, фајронт!" - скочи Даринка и отера и последњег госта. Окрену кључ и пригуши светло.