Ko od ljudi i muka ne strepi i za domovine pašće čast
Oblak. Pokušavam da prođem kroz njega, ali mi kreću suze na oči. Visok nivo katrana. Sa vrata vičem: "Jedan dupli vinjak!" Sedoh sam, kolega je trebalo da dođe. Stiže mi piće, popih na iskap i krenuše drugačije suze, koje su potisnule one od dima. Dobro je. Sada bar bolje vidim, i videću ovako bar još nekih sat, dva...
Nema mi kolege. Dosadno mi je, jer sam u birtiji jedino ja sam. Svi pričaju neke priče, smeju se i zabavljaju, a ja mogu da pričam samo sa čašom. Moj tik konobarica shvati kao namig pa dođe i sede pored mene. Donese mi još jedan dupli, sebi takođe, i prozbori: "Ovo je na moj račun!" Bila je lepa, ali ja to nisam video. U mojim očima se mogla videti iskrena tuga... Čak i odraz njenog poprsja nije mogao ulepšati ovaj tužni pogled. Jednostavno bilo je to jače od mene. Zausti: "Moje ime je Darinka, a Vaše?" Miloje - odgovorih, smotah duvan i zapalih cigaru. Povukao sam jedan duži dim i uzdahnuo. "Nisam vas viđala ovde" - nastavi ona. "Niste ni mogli, skoro se doselih" - odgovorih ja. Upita me da li čekam nekog, na šta ja potvrdno klimnuh glavom, jednostavno nije mi bilo do priče.
Polako su gosti odlazili, a flaša Vinjaka je došla za naš sto. Ne znam zbog čega, osetih da se Dara interesuje za mene, jednostavno prijalo joj je moje društvo. Dosadile su joj oronule face, mada i moja je bila takva, ali bar nije bila poznata. "Ajmo zatvaramo, fajront!" - skoči Darinka i otera i poslednjeg gosta. Okrenu ključ i priguši svetlo.
- Miloje, preći ću na ti. Verovatno nemaš ništa protiv!
- Naravno.
- Kakva muka te muči?
- Nije važno.
- Čoveče, vidim da se patiš i motaš probleme po glavi! Poveri mi se, biće ti lakše.
- Moj drug!
- Šta vaš drug? Ovaj koji nije došao večeras?
- Baš taj, nije ni mogao doći.
- Miloje, zašto plačeš?
- Nema ni četrdeset dana...
- Žao mi je! Stvarno mi je žao.
- Pa kako se to desilo?
- Bili smo u istom rovu, krenuo je da mokri, ja mu kažem... Uh... Kažem mu: "Stanko, istrpi, čekaju nas..."
- I?
- Kako je izašao, tako ga je snajper skinuo, evo i sad čujem zvuk njegovog udara o sneg.
- Strašno! Žao mi je stvarno!
- I od tada ja pijem...
- Šta to škripi?
- Moja no... ovaj štaka...
- Izvini, nisam znala!
- Nije problem. Kada smo vraćali njegovo telo, nagazna mina, jednostavno bilo je suđeno.
- Hoćemo još jednu?
- Ne bih! Za šta da pijem?
- Za Srbiju!
- Živela!
