Naš predak. Srbin. Pričam ti o našim pretku Srbinu, kojeg imamo priliku videti na starim slikama iz porodičnih albuma, na crno-belim fotografijama iz dokumentaraca o Soluncima i na starim spomenicima narodnim oslobodiocima.
Umesto RedTube-a, erotika u kojoj je uživao bilo je pogled na iskvarcovane noge jedre i rumene seljančice na kopanju, koju bi umesto na zadnje sedište Golfa, sobaljivao u senjak, ponekad i u polegli kukuruz.... Njemu nisu bili potrebni Žilet balsami niti Nivea kremice za sprečavanje iritacije kože, on se brijao britvom i dezinfikovao domaćom prepečenicom, umesto desetina kremica, losiona pre i posle tuširanja, sa kojekakvim koenzimima i čudesima, on se umivao i kupao sapunom, i karao više nego bilo koji fenserština. Umesto teretane, lat mašina i Telešop elektičnih stimulatora, mišice je razvijao cepanjem bukovine i hrastovine i celodnevnim košenjem u polju, umesto proteina i steroida, izvor snage su mu bile domaća slanina, kiselo mleko i pokoja glavica belog luka. Nije brojao kalorije, jeo je dobro, pio i pušio, ali vrlo često, ukoliko nije poginuo u nekom od brojnih ratova, je doživljavao jako duboku starost. Nije pio Bejlis ni neke koktele žabarsko-fensi-zvučnih imena, nego rujno vino i domaću rakiju šljivovicu. Iako možda je imao po par razreda osnovne škole ili nijedan, naš predak Srbin je većinom bio jako mudar i inteligentan čovek, često višestruko talentovan: znao tajne kovačkog zanata, bio sam veterinar svojoj stoki, agronom svojoj zemlji, ekonom svojoj porodici...
Umesto zajebanih tetovaža tigrova i zmajeva, njegove grudi i mišice su neretko bile oslikane ožiljcima kušuma iz Prvog Svetskog rata, ili jatagana iz jednog od ustanaka, koje su stajale kao opomena njegovoj hrabrosti i junaštvu. On se nije borio kao krvolok, on se borio da zašiti svoju domovinu, svoje ognjište, svoju ženu i sitnu decu. To je Srbin o čijem su junaštvo generacije Nemaca sa strahopoštovanjem besedile svojoj deci, to je Srbin vitez koji kad se borio sa Despotom Stefanom Lazarevićem je sa jedne strane ulio strah mongolskim ratnicima, o čemu svedoče pisana predanja, a sa druge pridobio njihovo poštovanje kao ratnik od karaktera i vojničke etike.
To je protip pravog muškarca koga je silna propaganda uvek nastojala da unizi i da mu umanji istorijsku i ljudsku važnost, ali koji još nije zaboravljen od onih koji znaju, i koga osim legende i predanja, opisuju i čvrsti istorijski dokazi.
Na posletku, pričam ti o Srbinu, čije je potomke svet sa neverom posmatrao kako stoje hrabro na mostovima u vreme NATO bombardovanja 1999-godine, i ne samo da stoje, nego i pevaju.
To je Srbin, koji me čini ponosnim na moj rod, na moju krv i na moje ognjište.
Oblak. Pokušavam da prođem kroz njega, ali mi kreću suze na oči. Visok nivo katrana. Sa vrata vičem: "Jedan dupli vinjak!" Sedoh sam, kolega je trebalo da dođe. Stiže mi piće, popih na iskap i krenuše drugačije suze, koje su potisnule one od dima. Dobro je. Sada bar bolje vidim, i videću ovako bar još nekih sat, dva...
Nema mi kolege. Dosadno mi je, jer sam u birtiji jedino ja sam. Svi pričaju neke priče, smeju se i zabavljaju, a ja mogu da pričam samo sa čašom. Moj tik konobarica shvati kao namig pa dođe i sede pored mene. Donese mi još jedan dupli, sebi takođe, i prozbori: "Ovo je na moj račun!" Bila je lepa, ali ja to nisam video. U mojim očima se mogla videti iskrena tuga... Čak i odraz njenog poprsja nije mogao ulepšati ovaj tužni pogled. Jednostavno bilo je to jače od mene. Zausti: "Moje ime je Darinka, a Vaše?" Miloje - odgovorih, smotah duvan i zapalih cigaru. Povukao sam jedan duži dim i uzdahnuo. "Nisam vas viđala ovde" - nastavi ona. "Niste ni mogli, skoro se doselih" - odgovorih ja. Upita me da li čekam nekog, na šta ja potvrdno klimnuh glavom, jednostavno nije mi bilo do priče.
Polako su gosti odlazili, a flaša Vinjaka je došla za naš sto. Ne znam zbog čega, osetih da se Dara interesuje za mene, jednostavno prijalo joj je moje društvo. Dosadile su joj oronule face, mada i moja je bila takva, ali bar nije bila poznata. "Ajmo zatvaramo, fajront!" - skoči Darinka i otera i poslednjeg gosta. Okrenu ključ i priguši svetlo.
- Miloje, preći ću na ti. Verovatno nemaš ništa protiv!
- Naravno.
- Kakva muka te muči?
- Nije važno.
- Čoveče, vidim da se patiš i motaš probleme po glavi! Poveri mi se, biće ti lakše.
- Moj drug!
- Šta vaš drug? Ovaj koji nije došao večeras?
- Baš taj, nije ni mogao doći.
- Miloje, zašto plačeš?
- Nema ni četrdeset dana...
- Žao mi je! Stvarno mi je žao.
- Pa kako se to desilo?
- Bili smo u istom rovu, krenuo je da mokri, ja mu kažem... Uh... Kažem mu: "Stanko, istrpi, čekaju nas..."
- I?
- Kako je izašao, tako ga je snajper skinuo, evo i sad čujem zvuk njegovog udara o sneg.
- Strašno! Žao mi je stvarno!
- I od tada ja pijem...
- Šta to škripi?
- Moja no... ovaj štaka...
- Izvini, nisam znala!
- Nije problem. Kada smo vraćali njegovo telo, nagazna mina, jednostavno bilo je suđeno.- Hoćemo još jednu?
- Ne bih! Za šta da pijem?
- Za Srbiju!
- Živela!
