Koga želiš da pozdraviš?

Trenutak slave svakog deteta koju želi da podeli sa Hugo, Hugolinom, mamom i tatom, bakom i dekom, učiteljicom, i svima koji ga poznaju...

Kao klincu, javila ti se želja da pozoveš taj debilni kvizić, sa još debilnijom voditeljkom, koja priča sama sa sobom, i kao vrhuncem debilnosti, na Pinku. Izuzetak bedilne voditeljke bila je pojava Marijane Mićić, ali tada, kao balavanderu, to uopšte nije bilo bitno.

Ko nije uspevao da nagovori roditelje da mu dozvole da pozove i učestvuje zbog cene poziva po minutu k’o za inostranstvo, čekao bi priliku da ostane sam kući sa babom, koja nit’ vidi, nit’ čuje i prikaže svoje sposobnosti širim narodnim masama.

Cilj igrice je skupiti što više bombonica i zvezdica, a pritom da ne upadneš u blato, ili da te ne ukljune ljuta ptica. I sve tako, do kraja četvrtog nivoa gde treba spasiti Hugolinu od zle veštice. Naravno, to spasavanje ostalo je u nadi samo najvernijih, da ne kažem najglupljih, mladih gledalaca, koji ne shvataju da se aktivira program koji neutrališe stiskanja tipki 4 i 6 na vašem telefonu.

Najbolje od svega je što su za najbolje učesnike obezbećivali moćne nagrade poput Sonny-a, koji je u to vreme bio nedostižna želja svakog malog Srbina. Te „nagrađene“ mesečno su dovodili u emisiju da bi im uručili nagradu i zamazali oči madoj deci, koja nisu znala za princip brat od tetke Ivana Ivanovića.

Naravno, pored Huga, bilo je i niz drugih emisija na ovaj fazon, u kojima si na kraju mogao da pozdraviš svoje verne fanove: Bunga Banga Re, Izzy, i još neka gde imaš da biraš hoćeš li da budeš Heroj ili Herojina. Taj zadnji, nije mamio samo malu decu, već i veliku koja bi zapala u krizu.