Buđenje uspomena na sopstveno detinjstvo i mladost, ali i hronološki razvoj bolesti roditelja (Alchajmer).
Uvid u njihov život , u sve što su brižljivo čuvali, selili, negovali i oteli od sopstvenog zaborava:
- puno papirića sa beleškama (šta kupiti, zakazivanje lekarskih pregleda, servisiranja kućnih aparata, koverte raznih namena);
- posveta u knjigama (od koga su dobili, za koju priliku, zašto su baš tu knjigu nabavili);
- radovi unučića (crteži sa posvetom za novu godinu 8. mart, neobični kolaži, figure od plastelina, kartonske šarene kutijice, ofarbane školjke);
- boravci u prirodi (šišarka za Zejtilnika, kamen iz Asprovalte, „maca“ iz neke bare, suva trava sa Divčivara, pesak iz Sahare, presovano lišće u knjigama);
- serije fotografija koje su dobijali od svoje dece (tj. naša porodična letovanja, zimovanja, proslave rođendana;
- fotografije na koje smo zaboravili (ekskurzija u osnovnoj školi, dodela nagrada, regrutacija, kartonske fotografije prababe i pradede)
- njihova ljubavna pisma, indeksi, radne knjižice, stari pasoši ...
Šta sa tim?
Po nešto baciti - tužno;
Čuvati - to posle treba i moja deca da sređuju....
Pa ljudi, spopade me tuga...to sam radila čitav vikend.
Kako bi nakon svega mogla da napišem veselu&poletnu defku?!
Izvinjavam se svima koje sam rastužila.
Tužno, bedak, ali iz toga se sastoji život...osvrćem se oko sebe i vidim sve stvari koje brižljivo čuvam, sakupljam, uramljujem fotografije, ređam suvenire, slažem pročitane knjige i pomislim: "Čemu sve ovo, kada će to ionako jednog dalekog dana sve neko pobacati jer mu ništa neće značiti?!" Možda treba poklanjati nepoznatima...
Značiće, sigurno će značiti.
Meni nije teško da to sredim, ali je tužno. Tužnije je ako nema uspomena. Radujem se svakoj belešci (posebo ako ima datuma)iako me njen sadržaj debelo ošajdari po srcu (mislim, ko razume, biće mu jasno).
Jasno kao sunčan dan. Volim kada me uspomene ošajdare po srcu, često i namerno posežem za njima da me prodrmaju u učmalim danima kao defibrilator. Uspomenama oživljavam usnule i približavam prijatelje koji su daleko.
Ne treba bacati... Mnoge stvari treba sačuvati. Neko, od tvojih potomaka će možda voleti da ima uvid u sve te sitnice.
Kud me tripuješ u tuge neke?
+