Koncert u podne

Borba živaca, ispitivanje strpljenja, jačanje volje, pakao dece devedesetih. Prinudna klasika.

Da pojasnim, 90 i neka, samo dva tv programa (rts 1 i 2, tek kasnije i 3k), mi klinci, ne kao današnji... crtanih filmova na kašičici u dva, tri navrata dnevno po 10-tak minuta i to je to. Jedan od termina negde oko 13h, na rts-u 2, posle cuvenog ''koncerta u podne'', klasične muzike... E sad, ko je znao tada gledati na sat, pa da se nađe ispred tv-a u pravo vreme, no cekaš, čim naletiš na neke čike sa violinama, znajući da sledi nakon njih... pa tako iščekujući, omiljenu mikroporciju dnevne zabave, primoran zuriš u Bečki kvartet ili sekstet Minhenske filharmonije ili šta već. I nikako kraj, nekoliko večnosti, strašno...

Iz nekog današnjeg ugla, vidim da je to ipak samo bio trening, za ono što sledi kasnije:
- za onih 5 min, na kraju školskog časa, kada profa ispituje.
- za onih X (iks) minuta dok čekaš devojku.
- za ono zaostalo vreme, kada naša ekipa vodi.
- za sve one redove za hleb i slično, u opštini, pošti, kod lekara…