Krst u flaši rakije

Simbol. Jak simbol. Mada mu snaga sigurno zavisi i od snage rakije, ipak je jak, naročito kad se flaša isprazni. Kao da je došao niotkuda i čudom se obreo baš u našoj brlji. Krst u flaši ima ulogu da svojim dobrim neutrališe svo hemijsko i kosmičko zlo iz rakije a zauzvrat otpusti božju milinu i dobrotu. U žargonu, rakijski dobitak od krsta se zove šmek. Posle takvog tretmana rakija ima magijsko hipnotičke moći jačajući veru i nacionalnu svest i pomalo protivurečno kosmopolitski pacifizam. Na neke ljude je delovala tako da su čak pronašli sam smisao života. Ovo važi za svakoga ko gleda u flašu sa krstom za vreme dok traje rakijanje pod uslovom da i sam učestvuje u rakijanju.

Krstaši su krst nosili na štitovima, Hrist na krvavim leđima, neki na uštirkanim reverima. A mi? Eto, turismo ga u flašu rakije da leži tamo potopljen i naheren kao pijani Titanik i da ga otkrivamo sloj po sloj.

Ovako je bilo. Kada se gornji de krsta otkrio zavlada oduševljenje kao kad bi Stari Grci ugledali katarku trgovačkog broda na pučini. Kod poprečne grede već saosetismo sa Hristovim mukama. Osetismo i stid što se ranije nismo samoizbičevali zbog toga. I dok smo dalje veselo tonuli on je volšebno isplivavao. Negde u nivou Hristovih nogu proradila je žlezda Panslavika sa razradom planova budućnosti Panslovena za narednih hiljadu godina. A kad smo stigli do dna samopožrtvovano oslobodismo krst alkohola a sebe panslavizma. I sada je on ležao nasukan u flaši kao brod na Obali Kostura. Od nas je ostalo vrlo malo, skoro da nas nije bilo, ali i to što je ostalo mogla bi bez otpora da pohapsi čak i ona pederska policija princa Alberta od Monaka.