Kvazipasji život

Ironija na svoj život pun uspona i padova u poredjenju sa psima, koji ustvari, kad malo bolje pogledaš stvari iz njihove perspektive uživaju u istom... Jer, sto ja imam običaj da naglasim, nije srećan onaj koji mnogo ima, već je srećan onaj kome malo treba...
A svima treba mnogo više nego sto mogu da priušte, to je činjenica.
Setim se jednog vrelog dana, sunce opeklo po vrelim stenama, 45 u hladu, na suncu bog te pita kolko je, ne smem ni da gledam termometar, onesevesticu se samo kad ga vidim... Naravno, uvek nesto nije u redu sa poslom, uvek nesto fali, nervozan si, ides tako po stenama i biras gde ćeš da zgaziš i misliš se u sebi: O Bože, što sam ja tebi zgrešio...
I u svom tom samosažaljevanju nakon tih par minuta vrucine i pakla (jer ipak je svakom svoje dupe najosetljivije) vidiš malog Indijanca, koji za razliku od tebe, tu kopa nešto i rmbači celog bogovetnog dana na toj istoj temperaturi, dan za danom, nedelju za nedeljom... Dođeš namršten do njega, ljut zato što misliš da imaš usrani posao, a uz i moraš da budeš namršten i nađeš šta nije u redu sa onim što rade i onda se desi nešto neverovatno (ne, nije ono kad Erik pojede bananu slučaj). Mali Indijanac, koji te ugleda, odjednom mu dodje smešak na njegovo lice, od uva do uva, sav srećan što si mu došo samo, zaboravi na sve svoje muke jer, on je tu da radi šta mu kažeš, ako kažeš da skoči sa mosta, skače, nema tu mnogo razmišljanja...
Ali u svemu tome, osmeh i njegova sreća su ono što bi poslednje očekivao, da je neko ipak toliko srećan svojim trenutnim stanjem, da ne kažem presrećan, to je ono što te prosto dirne nekako i kažeš dal je moguće da neko na takvom jebenom mestu može da bude srećan sa onim što ima i onda se baciš u razmišljanja i povežeš tu situaciju sa sobom. Nesrećan si zato što misliš da nemaš dovoljno para, nemaš kuću na tri sprata sa dve čistačice i vrtlarom pride, nemaš Porsche Cayenne-a ispred parkiranog i ko zna sta sve još nemaš, a hteo bi da imaš... Dok mali indijanac radi šta radi, ima u promilima platu izraženu u odnosu na tvoju, radi non-stop na suncu, na vrućini u nekoj paklenoj vukojebini, ali on je srećan...On je srećan samo zato što ne traži mnogo više od onoga što može da ima, on je srećan što je živ i što ima bilo kakav posao... I najgore u svemu tome je, on izgleda srećniji od tebe... Zato što ti ne umeš da se obuzdaš, da kaže dosta je, uvek hoćeš sve više i više i naravno da si onda nesrećan, pa nisi ti jebeni šeikov sin na kraju krajeva, da imaš sve što se poželeti može...
Nikad nećeš odrasti, mali veseljače...

Digresija na tekst gore, i dokaz da pasji život i nije baš tako loš u svim situacijama ko što ga koristimo u poređenjima (zato ga i nazvah kvazipasji)
U trenucima ljubavnog bola, žali se Marko Vladi:

-Brate ne znam šta ću da radim sa sobom, lud sam za njom, zašto su stvari tolko komplikovane, zašto sve to ne može da se uradi na prost način bez ovol'ke patnje i bola...
-E tako ti je to brate moj, da živimo pasji život, sve bi to ustvari bilo lako, dođeš, onjušiš, lizneš, naskočiš i gotovo...nema nikakve patetike ni patnje, ideš dalje kod sledeće...A ovako, ovako se rađala civilizacija, to je osnov svega nastalog...