Lijenost

Најопасније животно стање које карактерише човјека. Крајњи степен отупјелости људског разума, када му се чини да је сваки његов корак непотребан и тежак као ход по усијаном лименом крову. Оно осјећање које га гризе у стомаку, храни се као лешинар остацима његових синапси, које се немоћно гасе засуте цунамијем сопствене безидејности. У њему нестаје полетности и жара, нестаје радости због свих оних ствари које дешавања око нас у суштини и чине животом. Остаје празнина посута кајањем што се нисмо извукли из колотечине сопственог ништавила.

Човјек некако почне да мрзи самог себе. Јер је слаб. И недовољно добар да поправи себе, да испоштује своје одлуке и обећане ситнице. Ситнице које представљају последњи трзај малаксалог мозга да послужи сврси, а у којима човјек може уживати. Управо оне, оплемењују живот и чине га нешто већим од прашњавог албума из старе фијоке. Када човјек изгуби сваки додир са њима, без поговора се склупча низ тобоган којим брзо заврши у хладној, двометарској раки...