Пајдомани који су још увек квотер бекови и који још нису почели да се копају по вени. Све сликар до сликара, уметник до уметника, сваки дан, некад и више пута у току дана нацртају по нешто.

Dragi nastavniče likovnog vaspitanja, imam jednu lošu vijest za tebe, a samim tim vjerovatno i za sebe: ja vašoj sekciji, iskreno, ne želim da prisustvujem... jeer... jer pokušavam da pobjegnem od svega što ima veze sa likovnom sekcijom i slikarstvom uopšteno, a evo ti i razlog za to:
dok sam bio jako mali, u zgradi do moje živio je jedan nastavnik likovnog vaspitanja, Đurađ. Đurađ je volio da se zakači nogama za granu drveta, baš kao šišmiš, i da nas posmatra iz te pozicije. Tako je bilo ispočetka, dok nam naši roditelji nisu zabranili boravak u parku kad vidimo da Đurađ visi sa hrasta.

U našem društvu bio je i jedan Srđan, dvije godine stariji od nas, koji je jednog dana od Đurađa dobio zadatak u školi da nacrta rad po slobodnom izboru. Srđan je bio domišljat i nacrtao je bezglavog viteza iz čijeg vrata je prštala krv, i taj vitez je jahao konja koji je imao onaj osmijeh pun slobode, osmijeh pun sreće jer je napokon slobodan, napokon je njegov vlasnik mrtav, i sada može da spava kad god poželi, može da trči kad mu se trči, ma može sve.
Srđan je predao taj rad, i Đurađ mu je zaključio keca.

Bio je Oktobar. Srđanova želja da postane slikar ugašena je šamarom njegove majke, koji je odjeknuo kroz čitavu našu ulicu. Evo, danas ga vidim, vuče neki kofer, kaže da ga je majka poslala kod tetke u Doboj, valjda počinje da radi u rudniku uglja, eto, zbog toga ja ne mogu to slikarstvo, dragi moj nastavniče. Jelena, Srđanova drugarica iz razreda, dobila je tada peticu za neki glupi cvijet i ovcu i ogradu, a Srđan... oprostite, ne mogu... stvarno ne mogu.