Ljubavni delirijum

Дуго си потискивао своја осећања према тој малој, романтичној паћеници из краја, која те смарала месецима. На крају ти је друштво докурчило, она је испала лафица у неколико ситуација и ти си се лагано препустио. Ни сам не знаш како, од надменог фрајера који трси около, постао си папучар спреман да скочи на сваки њен миг. Женско је то, роде, неприметно преузима иницијативу, ниси више ни толико занимљив, а младе курчевине у ерекцији на сваком ћошку. Добијеш лепо упаковану корпицу, и док је ти још одмотаваш, схваташ да твоја бивша драга већ детаљно блајви обилни колбас неком другом набеђеном даси.

Дакле, куглица ти је пала на поље: делиријум. Мало лаке дрогице, мало таблетице за смирење, а мало више алкохол. Залихе дедине ракије се рапидно смањују, а кућна апотека све више личи на државну самоуслугу из '93. Но, то не би било толико страшно, да се ти не појављујеш међ' народом и на сваком кораку правиш будалу од себе. Они који не знају шта ти се дешава, оговарају те најстрашније, добијаш етикету пропалитета, клошара и наркомана, а они који искусише сличне јаде, не остављају те самог ни за тренутак. Правиш срања, шта ћеш.
Изазвиваш тучу на сваком јавном месту, јер ти је фитиљ прекратак, а сваки лик који се курчи, неодољиво подсећа на њеног новог типа. Мурија те приводи јер си из чиста мира разбио излог на бутику, иако без намере да ишта украдеш. Дошло ти. Док шеташ штрафтом пуном људи, одједном те ухвати необуздана жеља да трчиш и ти пичиш помахнитало кроз масу, а најбољи ортаци те јуре. Налазе те како у бесу чупаш клацкалицу у парку на врху града, истом оном парку у којем си пре само 3 недеље држао Њу у крилу и бенавио се дечијим речником, говорећи јој колико ти значи. И осећаш се ужасно што ти се све то дешава, покушаваш да станеш на ноге, држиш се подаље од порока. Али не вреди, рођаче, жила лудара те бесомучно наводи да прошеташ њеном улицом и видиш да ли гори светло у њеној соби. Провлачиш се између зграда, док те локалне екипе блејача гледају с подозрењем, спремни да ти промене лични опис док си рек'о: ''Шта гледаш бре, маму ти јебем!''. Али ти више не третираш никога, живиш своју патњу. Тескоба у грудима ствара осећај да следећи удисај неће бити могућ.

Преживећеш, не бој се. Буде то тако, мало, и после прође. Мислим, не прође скроз, али ти буде лакше. Осим ако ниси мазохиста, па се сечеш по истом ожиљку опет и опет. Онда ти нема помоћи, ти си доживотно осуђен на љубав. И на делиријум.

Лудаче.