Ljudi odlaze - dela ostaju

Čovek ne nestaje sa svojom smrću, čovek živi dok postoji sećanje na njega, sve dok ima živih koji ga pamte...
Neki žive i nakon toga, neki nadžive svoje unuke, praunuke, neki žive večno.
A to su oni koji iza sebe ne ostave samo delo od krvi i mesa, već delo od misli, koje živi dok postoje oni koji razumeju...

Delo:
Bio je lijep i sunčan dan, poput svakog drugog dana kojeg ću brzo zaboraviti... (jedan klasičan početak...)
Tog uobičajnog dana sam kao i obično čekao autobus na stanici.
Pored mene jedna bezimena djevojka, čovek u odelu, i skitnica, čudan skitnica sa knjigom u ruci. Pažnju mi nije privukla lepa devojka, već potonija gospoda, sa pričom meni nerazumljivog značenja, sa rečima koje su zvučale mudro...
Čovek u odelu nije primećivao moju zainteresovanost i poglede, on je sebi bio glavni akter, nadmen, poput profesotra za katedrom, ali zato skitnica jeste, srdačno se osmehnuvši u pauzi između mudrih reči.
Autobus sa brojem 21. Ušao sam i seo na slobodno sedište, a za mnom i skitnica zauzevši mesto naspram mene. Čovek u odelu je ostao na stanici.
Autobus je krenuo...
Na trenutak sam skitnicu hteo pitati koju knjigu nosi sa sobom, ali bilo mi je neugodno i pogledati u njega.
Stanice su se nizale, uhvatio sam pokret na ivici vidnog polja, skitnica je izašao iz autobusa.
Tek tad sam pogledao na sedište ispred, i gle! Knjiga je ostala na njemu.
Zaboravljena? Uzeo sam je, čitanka za osnovnu školu. Sama se otvorila na presavijenoj strani, sa pripovjetkom "Jevtaš, kad dođe zima", od Đure Damjanovića, pored čijeg imena je stajala slika skitnice, slika autora!

I šta reći na kraju? Ljudi odlaze, dela ostaju...