Ljudsko pravo

Pravo koje je utemeljeno u samoj covekovoj licnosti. Jednom je receno da su svi rodjeni jednaki. Da zive jednaki u pravima. Ali presli su se. Ljudi nisu jednaki niti ce ikada biti. Jedna gnusna laz je jednakost. Stvorena je i izrecena od strane onih koji su malo jednakiji od ostalih. Covek je samosvesna zivotinja. Covek ne moze pobeci od svoje prirode. A zakon prirode je da jaci opstaju. Da veci jedu manje. To je deo covekove zivotinjske senke. Ali samosvest kao takva je potisnula zivotinjsko. Ona mu je napravila problem. Zabranila je jacima da nadvladaju slabije. Civilizovala ga. Osakatila zivotinju. Moralizovala coveka. Moral ga je naterao da uvazi interes slabijeg, savest mu je visila nad glavom. Ali to nikada covek zaista nije bio spreman da prihvati. Njemu je urodjeno da pokori slabijeg jer je po prirodi samosvest bila samo nadgradnja instiktu. Ipak, ona je bila i iluzija u koju je on poverovao olako. Dozvolila mu je da izgradi savest i nacinila od njega roba potcinjenog nekim unutrasnjim pravilima koje je sam izgradio i koje je nazvao moral. Inhipitorna uloga samosvesti je odigrala svoj deo, ali nije ostvarila svoj cilj, nije pojacala zivotinju vec ju je ukrotila i nahranila lazima. Izgradila pravila koja se menjaju i vaze samo za onog koji ih odredjuje ali koji ih i sam stvara. Moralni zakon je vazi samo za jednoga i razlikovao se od osobe do osobe. Takvo stanje je bilo i cilj dara samosvesti, ali se izopacilo sa nastankom prava. Tog kobnog trenutka jaci su svoj moral nametnuli slabijem i nazvali ga pravom. Ljudskim pravom. Pravom jaceg.