Me, The Polaznik

Или положајник. Као мали сам имао ту функцију у бар десетак кућа. Прво кодкуће обавим раном зором што треба, узмем само који залогај да се омрсим, мајка натрпа намене свакојаке одјеће ко да сам офингер, у једну руку јабуку са три забодена новчића од по дес-дваес фенинга, удругу руку жито и пичи код првог комшије. Пошто сам већ био ушао у штос, нисам одма наваљиво да ждерем, јер сам знао колико ме још чека домаћина. Мени тад ко дјетету најважније било тих сто-двјеста марака што ће ми домаћини дат пред полазак, а јебо матер сад да имам времеплов, вратио би се баш у те дане и године кад сам, како се испоставило, био најсрећнији. Мада и те паре које сам добијао сам најчешће родитељима давао, јер који ће ђаво клинцу двјеста марака.
Оне моје комшије ко да сам крме за товљење, па само трпају умене, а ја се јадан већ наждеро, па ко фол жваћем онај један комад меса пола сата, да испадне да стално једем. Ако су неке комшије далеко однаше куће, мајка ми да пар јабука, да се невраћам поњи стално. Јабуку ставим на шпорет ил пећ на дрва, зависи како ком, а житом се на вратима засипамо.
Иначе, то комшије, уствари и нису комшије, већ живе по два-три километра однас, него смо прије рата били комшије, па тако ваљда осто назив. Док идем путем поредмене пролази топ који кад опали, останеш глувонијем пола сата. Топ је постављен на камион, ваљда тамић, јебемлига, и несјећам се више, а на тамићу са топом триес људи, шајкаче, кокарде, и све редно. Јебо матер само чекаш каће ишуме партизани банут, па да се покољемо као у стара добра времена. Ал ето није рат, него кренули стамићем ка старом манастиру да се ту прослави Божић. Оне неке жене што се трзају на петарде, већ оће укому да пану, стоје поред пута и говоре: Дајте људи забога, није деведес-друга. Кад би неки Амер то посматро, реко би да су кренули у мобилизацију а не да славе неки празник. Посљедњи "комшија" ког обилазим је мој ђед, и код њега остајем најдуже. Покојна баба ми вазда у шпајзу остави неко изненађење замене, па ја чим обавим обичаје, измигољим се од родбине и кришом уђем ушпајз. Изненађење је најчешће нека одјећа, џемпер или тако нешта.
Ја сам ово више писо себи него вама, да ме жеља мине, ал ето, да и ви видите како Романија и околна села славе Божић.