Milan Babić
Gospodin čovek
Čovek koga babe vole i iznose mu slatko a on ima vitrinu zastarelu koju nosi svuda sa sobom i suprugu Snežanu na crno beloj fotografiji u novinama: oni sede u dnevnoj sobi na kauču prekrivenom jambolijom ona mu je oslonila ruku na koleno njegovo prekršteno on je prekstrio noge i nosi sako ne vidi se ali pretpostavljamo neke tamno ljubičaste boje, nasmešen je, podignute jedne obrve, uzdržanog osmejka.
Zaista nema većeg gospodina od Milana Babića a pritom čovek pevao nardonjake nije neki operski pevač ili neka gospođa noblica ali dostojanstvo koje izbija iz njegovih pokreta i stava, to jednostavno nema veze, mogao je i šloser da bude ili vodoinstaleter opet bi bio gospodin, pa onda taj topli glas koji nema potrebe da viče dok peva dubok i širok kao Morava njegova zapadna u kojoj se praćakaju debeli šarani zlatni to je njegov glas, ne ide ne ide sunce moje malo nije nam se dalo da zajedno gradimo svoj dom baš mi se ne da dušu da smirim.
Vrhunski reprezent onog dinarskog cvijićevog čoveka gospodina izvornog časnog.
Milani Babići umiru sredovečni i od srca, dostojanstveno.
Milan Babić je dolazio jedno jutro, sećam se, devedeset treće, kod mojih na slatko, seo je na kauč i tačno su mu pantalone otkrile crne čarape s romboidom i bele nesunčane krakate noge ispod, nosio je neke široke pantalone malo prekratke u skladu s tadašnjom modom, ali ne, ništa to nije kvarilo njegovoj gospodstvenosti čak je i dodavalo, temeljno je lizao kašičicu od meda i hvalio slatko - tolka je bila njegova moć sugestije gospodstva da niko nije ni primetio da nije ni tako slatko od šumskih jagoda nego se meda uvatio i kusao kusao sve dok dno tegle nije video, onda je uzeo od mene ono čime se prave baloni od sapunice – sipali smo tu tečnost za suđe i vodu i duvajući u to napravio od mehura divnu repliku kredenca.
U taj kredenac sam odmah ušo i igrao se celo popodne sve dok nije nestao gore pod obalcima.
Žao mi je, nikada neću biti gospodin kao Milan Babić.
NitkovZviždi · 24. mar 2017.
