Minus

Није ти минус само ово гованце од дугмета на Вукајлији. Јес, ово што је одма вамо до плуса, и онда кад на мобилном погрешиш, испадаш хејтер. Мада и јес да ме заболе реално. И ако сам му дао минус, нек цркне! Ако му је толко стало до тог једног мог плуса, значи да је дебело поремећен. Па што онда да га не нервирам? И заслужио је вала.

Елем... Није минус само на Вукајлији. Минус имаш, рецимо, у банци. Тај минус мож те закоље. Дебело. Ево знам човека што скоро моро да се исели из куће због минуса. Шта ће, јадан, узо у оно срећно време кола, рачуно има добар посо, плату, љубавницу, жену... И онда дође криза. А он из куће. Због усраног Аудија. Да се покаже да је успео. Ал ако, тако му и треба кад је био глуп! Ко још који мој узима кредит од ових белосвецких лихвара да би га набио у дупе?! Ако немаш паре за кола, неш димаш паре ни за бензин да их возиш! Ал кад си глуп, онда ти ни кућа не треба! Ни та жена што те оставила, ни та љубавница што није ни чекала да скроз пропаднеш.

Минус има и у математици. Тад се зове одузимање. На пример, кад ти неки билмез одузме оно што си стваро цео живот, па ти у кућу усели брадату жену са длакавим ногама, а стан ти одузме јер ти не треба. Или кад ти одузме и жену јер се курва пали на ослободиоце што смрде на зној, а не на шоње ко што си ти што миришу на колоњску воду из Француске и зову се господа, а не пипају своје жене. Ил кад све то сконташ, па узмеш да пијеш да би скупио снаге да себи одузмеш живот. Па одузми га кад си кретен да се бесиш због курве! Ал одавно ти лагодан живот без ризика одузео храброст, па ипак трезан одлучиш да наставиш да живиш у кући са билмезом који ти лупа шаке и курвом која ти се кези у фацу, и да чекаш неке имагинарне ослободиоце који само што нису дошли да се уместо тебе изборе за твој бољитак. И онда се један дан одузмеш ту на сред просторије и паднеш и сместе те у неку рупчагу на неки упишан кревет, а оних ослободилаца, што ће уместо тебе да среде твој живот, нигде. Тако ти и треба кад си сиса! Буљи у плафон тим једним здравим оком!

Минус је и кад нешто дебело засереш, па ти неко удари минус. Имагинарни. Ето ти кад га шиљиш на куму ил ортакову сестру, и још мислиш да неће нико да сазна, да си ти једини паметан, а сви око тебе глупи. Тако си цео живот паметан, и сад си се због те своје велике памети замерио најгорој курви од човека. И онда те курва чека да ти тај минус забије дубоко у леђа, само га прво добро наоштри да би мого мало да га проврти. Мајку му бре, па јел могуће да су сви постали толке курве да неће ни да ти кажу да си засро, него те чекају на пенал, кад се не надаш и кад ни њима више ништа неће да значи тај минус јер нећеш ни да знаш што те пробада у леђима, само ћеш да осећаш бол?! И који мој памте бре толке године, јел могуће бре да толко воли да сиса тај отров? Ал кад је идиот, нек се распадне. Тај се минус из леђа можда извади или не извади, ал тај отров гарант убија.

Јесте, тебе, баш тебе убија, злопамтило глупо! И онда од тих отрова цркнеш. И треба да цркнеш кад си говно. Уместо да си лупио шамар, или попио шамар, или опростио и наставио даље, ти си у својој глави лупио минус и чекао и скупљао тај отров. И добио чир, а онда и рак на дебелом цреву. Баш тамо где говна излазе. И онда одеш у минус положај.

Јест, онај минус положај. У сандуку. У земљи. Ко она фигура за Тетрис што си је ко клинац слагао. И тебе сложише. И ти си сад само минус у броју људи у једном тренутку који је већ прошо. Ништа. Статистика. Један одузет, један мање. Ће неко да примети да те нема? Јок. Још један безначајан минус уписан негде где нико неће ни да се сети да погледа.