Mistrija i fangla

Тиосав запали цигарету. Повуче два добрана дима, те је задену у углу усана. Док је испуштао дим кроз нос, сави се да фанглом захвати нову туру малтера из кофе коју принесе млађани помагач. На врх мистрије узе слој сиве смесе, која искусним форхенд-слајсом већ следећег трена прекри део црвеног блока на, до тада, голом зиду. Волео је Тиосав да малтерише унутра. Време напољу му не може ништа. То му је ужа специјалност. А кад Тиосав опердаши, нема те либеле чији ће мехурић дотаћи цртицу.

Док отреса пепео са до пола изгореле цигарете, присећа се зидова које је озидао и измалтерисао за протеклох 40-ак година мајсторисања. Намршти се при помисли на неуке, аустријске гастарбајтере, који су се тврдо погађали за цену и цепидлачили на материјалу, узимали беочински цемент уместо оног из Поповца, и вадили песак из Млаве, уместо из Мораве, како је бог рек'о.
Сети се и свих јебозовних газдарица које му надгледаху радове, и којима он надгледаше ритмични рад дојки док их узимаше отпозади.
Присети се свих зидова који повукоше влагу и свих помоћних радника који не могаше да испрате његов ритам. Сети се бетонских зградурина у којима он не би живео да му их целе дају за џабе, и осети на час ону исту депресију која га обузимаше док их је радио. Сети се сијасета још необучених кошуља којима је дариван при постављању кровова и испијених полулитарских пива за сваку наливену плочу.

Дим из цигарете која огорева му је ишао право у нос и као да је објединио дим који сукља из свих оних оџака које је озидао од ватросталне опеке, и осети неописиву срећу што је толико срећних домова он директно произвео. Помисли колико се парова у њима скућило и беба родило и проходало, колики се раб божији ту сакрио од кише и мраза снивајући снове о бољем сутра, дочекујући тако судњи дан.

Са оседеле главе скиде своју плаву, мајсторску капицу, те од рада испуцалом руком обриса од сунца и година изборано, знојаво чело.
И би му неописиво мило због своје каријере која се ближила крају. У заносу отпљуну догорели пикавац и од срца пољуби фанглу, па мистрију, тим редоследом. Пар зрнаца песка му заврши међу зубима.

- Мрсније мало тај малтер, синовац, немој да ти ја долазим тамо! - раздера се Тиосав из чисте навике, развуче осмех, те запали нову цигарету.