Čuveni kafanski klasik, pesma zaštitnica svakog načelnika, primarijusa, pedijatra, kardio hirurga, anesteziologa, medicinske sestre, tehničara...Svega što nosi beli mantil i nešto predstavlja a nije gadljivo na novac. Zadimljena kafana i treći litar belog, rukavi na košulji popeli se do laktova, pevaljka, društvo, sevdah...Tambura i harmonika kreću uvodne taktove najskuplje i srcu najdraže sevdalinke, vitko mlado telo naginje se nad doktorom i, sa izrazom grešnice i milosrdnog andjela pomaže mu da spička tek kupljenog punta i garsonjeru nasledjenu od taze pokojne babe, ćerkinu školarinu za treću godinu prava, traktor, bika, kravu, krmaču, pare od zelenaša, bubreg, crno ispod nokta, dušu...Nesrećnika koji mu se, koliko jutros, pojavio na vratima ordinacije ili ispod noža.
Obećo si mito daćeš jedne noći...
Igra reči u primeru je sjajna, pretpostavljam da je originalana pošto je nisam čuo dosad. +++
Namera je bila - ne znam koliko sam u tome uspeo - da u što manje reči prikažem "sudbine" ova tri tipa ljudi - doktori bez časti, muzičari i sirotinja koja zadnji dinar daje da bi se izlečila i preživela. Sve sam ih tokom godina upoznao. I sve je to istovremeno i razumljivo i odvratno.
- I doktor je čovek, školovao se i usavršavao tolike godine i bavi se napornim i vrlo odgovornim poslom, uslovi očajni, plate male, deca kod kuće takodje imaju stanarine, školarine, svoju decu...I jebiga. Mora i dotor nekad u kafanu, na svadbu, krštenje...
- I muzičari su takodje ljudi, nema šta - dodju sa mladom zgodnom pevaljkom, udaraju ista četiri akorda, malo falširaju...Ali nema veze pošto su sise i noge taman kako treba, a društvo već dovoljno podnapito. Užasne scene, jer ih ponekad teraju da kleče na kolenima i sviraju, guraju novac medju sise, štipaju za bradavice dok se ova smeje, delujući kao kurva - a zapravo je samohrana majka deteta od dve godine; drže repetiran pištolj na kiti harmonikašu...Ali živeti se mora.
- Gulija koja ćuti i gleda svoja posla i šište nam jaja dok mečka ne zaigra i pred našim vratima - kad zaigra, sva nepravda koja je do juče bila breme drugih postaje opipljiva i vrlo stvarna, sedam meseci čekanja na magnetnu, ne rade postrojenja za zračenje, nema zavoja, ne mogu da ti upamte ime...Prodaješ dva jutra zemlje i krećeš drugim putem, znajući naravno da gaziš preko ljudi koji takodje imaju decu (a nemaju šta da prodaju da bi preživeli) šta ćeš, imaš i ti svoju decu, trebaš im, a i voliš da živiš.
Sve tri priče su jadne do bola, sve to može daleko drugačije, ali staro dobro jbg.
Ako ti treba 10000 reci da objasnis sopstvenu defku, onda bi trebao necim drugim da se bavis
За Миту се овде зна одавно, а у Америци су га тек скоро открили ("Me too"), па ни то не умеју како треба (ко је рекао "Штајнфелд"?).
А паре из дефиниције? Како дошло, тако и отишло.