-Где си Здравко, сило небеска?! Сто година те нисам видео! Причај, како си, шта радиш?
-Миле, кућо стара! Ма ево. Кренуо да завршим нешто. Добро сам, не жалим се. Радим као поштар, жену нем', ал' женскадије има.
-Ааа, па добро ти то. Мени она моја крв попи, шећер ћу да добијем. Просто зажалим што сам се оженио. Ал' кажем нека, уразумиће се ваљда. Знаш, ја ти ради по терену, примам добре паре, али често нисам код куће.
-Па рођаче, ништа лично, али такве су за мој занат најбоље. Ево баш јуче сам опичио једну. Разносим ја пошту и дођем до тог стана. Отвара ми нека снаша, лепа к'о сан. Посл'о јој муж неке паре, шта ли. А видим ја, она нешто потиштена. И тако, после краћег разговора, позове ме она унутра. Пошто сам био при крају посла, ја уђем. Метнула она џезву и поче да ми прича о мужу. А ја видим шта ће она, те јој понудим да је спавам. Празан стан, само нас двоје. Неће ми верујеш, ал' развалила ме од пичке. Оно је била нека тешка курчева душманка. Ал' не жалим. Њу нећу никад да заборавим. Оне црне очи, па она црна коса. Сисе к'о говеђе појилице, а брадавице к'о компакт дискови. Још јадна била на апстиненцији, месец дана је муж није пипн'о, била напаљена к'о прасе пред парење. Мораћу да је посетим још који пут.
-А како се зове?
-"Звао сам је Емили."
-Емилија?
-Јес', јес'.Тако ми је бар рекла.
-Јел имала можда младеж на левом гузу?!
-Да, имала је..."имала је очи боје вена, појебена поред Дунава". Хаха, капираш, појебена поред Дунава? Ајд' у здравље, Миле. Јебо те, ладно сам му бамбусао жену.

Радојица:''Куку Милојице, она твоја бивша жена сваку ноћ са другога леже...''
Милојица:''Немо' да је'еш говна!''
Радојица:''Па не је'ем... Знаш да има младеж на дупе, онако доле скроз, тамо код.... Ма знаш ти 'де... Немо'се вређаш, њу није само кој'није питао, јел тако?''
Милојица:''Па, тако је...''