Moglo je bolje

Кап мученице клизи низ грло ко поноћни експрес воз по тек подмазаним шинама. Ни цвиљења, нити икаквог звука.

Све око мене ми говори да је морало боље, све. Неки јебени осјећај коме не знам ни поријекло ни сврху, титра из мене, срце ми се чудно грчи као рука мртваца, и као да запиње, храпаво, о ребра. Морао сам бољее - чује се из мене неки мој унутрашњи гласић, испочетка бојажљиво, а после одвећ куражно и дрчно. Ко тек стасали јарац пред прољећно парење, окуражен мирисима сопствене младости, младица дрвећа и надошле пичке.

Да није било свих оних напада лијености када ми је све било љуће од ове брље, да нисам имао читаве прекиде живота, стапање сата и сата у један велики бесмисао, све би било другачије, више моје. Да нисам губио дане на нервирања, силна планирања како ћу даље и шта је исправно за мене, умјесто да сам се дохватио љепоте која се крила у мени и зањихао је у рукама ко најмилије чедо. Да нисам тражио изговоре за сваки мој промашај и оправдања за све падове можда бих сада и могао да наставим ово живота безбрижан и весео. Овако, свака ракијска суза ме врати овдје.

Тек на тренутке бих схватио да сам само ја могао промијенити себе. Ни вјера, ни књиге, ни отрцане флоскуле које обично они који их изговарају сматрају дјелотворним савјетима и животним мудростима. Не постоје цитати који ти мијењају живот, постоје само одлуке. Е, за такве одлуке сам у животу био слаб. А када је човјек слаб сам себи, онда знаш докле си догурао.Ова ће бесана ноћ и шаренило карираних стољнака задимљене кафане, граја и пјесме које су ми обиљежиле постојање, разбити монотонију у срцу и усисати велику рупу у грудима. До новог буђења са познатим болом у глави и срцу.

А шта ако могу боље од овога? Шта ако се једног дана пробудим весео, раздраган, са осјећајем да је све ово само лоша идила сна. Шта ако у себи кријем много више него што мислим да имам? Шта ако сам спреман да донесем одлуке?! И испуним их...Шта ако ми је записано да се управо вечерас пробудим из сна?

Устајем, излазим у лепљиву ноћ. Са југа је дувао топао вјетар, носећи однекуд мирисе неодољивог цвијећа са Медитерана. Можда и није мирисало ништа, али ја сам се тако осјећао.