Na obali reke Pjedre...
Melanholija koja obuzme čoveka kad u svojim zrelim godinama pronađe očev stari sako u onom propalom garderoberu što ga je spustio sa ostalim drtavim nameštajem iz socijalističkog perioda našeg društva u podrum pun nepotrebnih stvari, pokuša da ga obuče i ustanovi da mu je premalen.
Nije to prosta tuga zbog neupotrebljivosti komada garderobe koji je ionako demodiran do nivoa da ga Cigani neće ni na poklon. Nije ni prosta tuga za davno otputovalim roditeljem, svi putujemo, neki pre, neki kasnije. Ne, to je ona tuga koja na lice istera gorak osmeh i u srcu podigne ponos. To je ona tuga koja nastaje shvatanjem da ti otac nije bio baš toliko titanskog rasta i ogromnih mogućnosti.
To je ona melanholija koja te obuzme kad shvatiš da ispred tebe nema nikog da ti zaklanja vidike i da ti pogled prilično jasno puca na široku poljanu budućnosti. I nije ti krivo.
