Srećem drugara kog dugo nisam video:

- Pa gde si ti čoveče, nismo se videli sto godina... Kako si mi?
- E, odakle ti... Evo nije loše...
- Šta ti je to sa rukom? Što je tako natečena?
- Ma pusti, morao sam da učim nekog glavonju ono što ga mama i tata nisu naučili...
- Pa šta se desilo?
- Znaš one situacije kad vidiš da će da ispadne sranje, a ne možeš nikako da ga sprečiš? Izlazim iz prodavnice, ispred mene neka gospođa sa prepunim cegerom, a iza taj glavonja. Kako na vratima ima onaj automat, ona se vrate i gurnu gospođu, ona se vrati unazad, i da me ne bi zgazila, i ja se, mahinalno, pomerim i pričepim lika iza mene koji je nosio sandale. Jebi ga, zgazio sam ga, ali sam se i izvinio kako dolikuje. Jok, on kren'o da se svađa:
" 'Alo, bre, majmune gledaj kud ideš, bre, pička ti ćorava materina!!!"
Ja pokušam da ga smirim, izvinim mu se još jednom, mada mi ozbiljno kuva u želucu.
"Ma šta, bre, izvini, mamu li ti jebem, bre, malo ja!!!", i počinje ozbiljno da mi maše rukama ispred lica. Vidim ja "koliko je sati", a kao i svi pošteni edipovci, znaš kako sam osetljiv kad mi neko pominje mamu u tom kontekstu; dam onoj gospođi naočare, a ona sva zblanuta, jadna, nije ni njoj jasno šta se dešava, i tako ga "izujem" iz onih sandala da mi ga je posle bilo žao. Izbio sam mu oba gornja sekutića, lipti krv na sve strane, a on se pogubio ko bubamara na livadi.
- Znači, naleteo na minu, a?
- Naleteo, Boga mi, a nije se nadao.