-Znaš ćero, taj tvoj bilmez, i nije ti bio neki izbor...
-Mama?
-Dobro kaže tvoja majka. Čudan neki svat. I nemoj da me svatiš pogrešno, nije što si naša, al mogla si i boljeg da nađeš.
-Tata!?
-Imaš bolje obrazovanje, pristojno plaćen posao, dadosmo ti i solidan miraz. A on? Ne zna da ceni to što ima. I šta on misli? Da je sve u toj njegovoj markantnoj, jeli, pojavi? I ja sam bio neka faca u mladosti, pa sam tvoju majku poštovao i pazio.
-Molim vas prestanite!
-Ne ume da se kocka, a voli, pije preko svake mere, danima ne znaš gde je, a unučića što im se nadamo, nema ni u najavi.
-KHM! Dragi moji tašto i taste, pošto ste me tako lepo napljuvali u rođenoj kući, evo završih ručak, pa da i ja kažem nešto...
Ako se i kockam, ne kockam se vašim novcem, i popijem ponekad, upravu ste, al ne pijem vaše piće, a zarađujem više od vas dvoje zajedno. Vaša ćera troši ko rusko vozilo, pa me zato nema danima kući, a unučiće nećete imati uskoro jer vam mezimica voli prskanje po faci više nego leba. Hvala na na društvu, vidimo se dogodine. Mala, isprati ih!

-Ček da zaližem još ovaj kraj. Pu! E sad sam ki upisan.