Narator

Аудио-бог. Божанство са малих екрана и ниских радио фреквенција. Храпаво грло, гласне жице к'о шпаге за штрик и глас дубљи од бунара бабе Злате. То су његове квалификације, његова средства за рад и његови адути.
Неки људи свој динар зарађују користећи главу, а опет, неки други људи тај исти динар зарађују користећи руке, ноге и "остале" екстремитете.
Наш јунак за живот зарађује говорећи у микрофон. Ништа више и ништа мање. Никад дијалог, никад монолог. Само нарација.
Е сад, није то "само" нарација. То би био крајње потцењивачки опис његовог радног места.
Он збори. Он сажима и прожима одређену тему. Он чини гестикулације да би ушао у елемент. Он је тај баритон са дна каце који извлачи те дубоке тонове из петних жила.
Ако ваља чему, ради на филмским форшпанима јер је, јелда, ту кеш. Ту и у документарцима. То људи воле да гледају. Ништа није занимљивије него церек хијена пропраћен к'о сида озбиљним коментаром наратора и кратким излетом у будућност у којој ће баш она импала жестоко да најебе. К'о жути, такорећи.
Ако је пак леват или још увек неафирмисан, онда ради на радију. Без визуелног доживљаја, сналази се како уме. Без слике, нагласак је на звуку, на његовом гласу. И ту се врши природна селекција. Само најјачи опстају. И он ће, евентуално, ако дође до изражаја та неопходна дубина. Ако не, јебига, наставља радити рекламе за "Симпо" салон намештаја.
И тако он, пролог у све то, седне, попије једно јаје, једну горчу са цукером, намести се пред микрофон, удахне дубоко и отпочне приповедање.