- Ej Mare, pa gde si ti čoveče, nisam te video sto godina.
- O ’de si Đole. Pa tu sam. Malo manje imam vremena za bleju, pa me zato slabije viđaš. Šljaka, faks, trening i spavanje. Nema se vremena za drugo. Nego šta ima kod tebe? Jel se viđaš sa nekim iz osnovne?
- Pa viđam se tu i tamo, mada svi su se raštrkali. Najviše se viđam sa Brankom, mada i njega je teško videti u poslednje vreme.
- Ej Branko Usranko. Od kada njega nisam video. Šta on radi? Jel još sa onom lepom ženicom što sam ga video sa njom poslednji put, još pre jedno dve godine?
- Ma nije više. Razveli se nedavno. Šta da ti kažem za Branka. Ne cvetaju mu ruže u ovom trenutku.
- Što brate, mnogi su se razveli, nije smak sveta?
- Ma žena unajmila nekog dobrog advokata i em je ostao bez gajbe, em dete može da viđa svake prestupne.
- Uf, smor to za klinku, ali može da se preseli kod keve u Zemun. Koliko se sećam oni imaju kuću tamo.
- Teško izvodljivo brate.
- Što?
- Keva mu je umrla pre dva meseca, a iseljen je iz te kuće jer Kineski most će da ide tuda, a on nije legalizovao to, nije imao nikakve papire i država mu ne duguje ništa. Osta čovek na ulici.
- U jebote, pa stvarno maler. Dobro, radi, pa može da iznajmi neki stančić dok ne stane opet na noge.
- Ne radi. Splav na kom je kuvao zapalio neki mafijaš pa je ostao bez posla.
- Au brate. Kad ćemo da se vidimo sa njim, sigurno bi mu prijalo društvo malo sada?
- Pa jedino da mu sutra odemo u posetu u bolnicu. Udario ga je auto juče. Obe noge slomljene i to butna kost na jednoj, a ni rebra mu nisu bolje prošla. Lobanja naprsla i pukla karlica.
- Brate nije da njemu ne cvetaju ruže, nego su mu procvetale ambrozije na sve strane.