Dvije tako obične riječi, a opet tako posebne, u situacijama kada spremajući neki ispit iz polovne knjige naiđemo na njih. Što veći dio teksta označavaju to veće zadovoljstvo izazivaju.
Neprivačna devojka u Sarajevu .
- Joj bolan , vid trebe , jes prava
- Ćuj treba , vid joj glave , to bolan ne treba
Kada se rastegne zadnji samoglasnik, koji nije ujedno i poslednje slovo, dobije se radni oblik sa kojim u Šumadiji učtivo odbija ponuđeno.
- U sine ala te udeesiše, beem im deete. Doneela ti maajka borovniicu da pijeeš, dook ležiiš.
- Ma ne treeeba!
