Ne zaboravi tazbini da opereš noge

Радош: Мама, тата, женим се!
Светлана: Јао, сине, љуби те мајка!
Миодраг: Чекај, Светлана, не залећи се к'о СПС у коалацију! Је ли, магарче, је л' ти то нас зајебаваш којим случајем?
Радош: Дај, ћале, не мрачи, озбиљно вам кажем.
Миодраг: Аха. Је л' женско?
Радош: Како је л' женско, па шта би била, Боки 13?
Миодраг: Не прави ми се паметан, Радоше, него одговори са "да" или "не"! Мислиш да те нисам видео како носиш онај миље око врата место вуненог шала, ви млади данас сви у педере прешли...
Радош: Да, ћале, женско је, са све пи...с-са свим женским особинама.
Светлана: Реци мајци својој како ми се зове снајка!
Миодраг: Чекај, Светлана, где си наскочила к'о СНС на Ђиласа! Како ти се зове та твоја?
Радош: "Та моја" се зове Агњешка.
Светлана: Ју наопако!
Миодраг: Да она није Влахиња, не дај Боже?
Радош: Каква бре Влахиња, Пољакиња.
Миодраг: Није говно него се пас поср'о. Па добро бре, сине, јесам ли ти ја рекао сем Српкиња ниједну нећу да видим у кући?
Радош: Ми се волимо.
Светлана: Ако, нека сте ви мени живи и здрави. А из какве је куће?
Миодраг: Лакше, Светлана, где си навалила са тим питањима? Одакле ти је та твоја и како сте се упознали?
Радош: Агњешка Курвинска и ја смо се упознали зимус у Кракову за Нову годину и...
Миодраг: Јесам ли ти рекао, Светлана, да не треба да га пуштамо нигде за Новака, шта фали новогодишњем програму на РТСу? Али не, ти и твој син запели да иде па ето ти сад.
Радош: ...и ту смо се упознали, дописивали смо се, виђали у Београду кад она дође и сад смо одлучили да се узмемо.
Миодраг: И да се лепо скућите овде у овај наш полусобан стан?
Радош: Таман посла, ја одлазим у Пољску.
Светлана: Какву црну Пољску, мој Радоше?! Па нећете ваљда тамо и свадбу правити?
Радош: Е да, добро ме подсети. Одлазим тамо за две недеље и требаће ми кинта за превоз и венчање.
Миодраг: Чекај мало, Букефале, јеси ли ти нормалан? Како мислиш да сву родбину у Пољску превеземо? И може ли се тамо у ЕУ јести свињетина за свадбу, мени рек'о комшија Житомир да то не може?
Радош: Ћале, нема свадбе. Агњешка и ја ћемо се венчати у Лођу, никаква светковина, само у општини и цркви.
Светлана: А има тамо наша црква у том Лоћу?
Радош: Лођу. Нема, у католичкој катедрали ћемо се венчати, наравно чим се ја крстим. Па боље тамо, Агњешкини су нам узели диван стан у самом центу Лођа а овде бисмо се гурали нас четворо.
Светлана: Ајме мени!
Миодраг: Добро, сине. Даће ти отац паре, да се не брукаш пред Пољацима.
Радош: Хвала, ћале, нисам ово очеки...
Миодраг: Да се не брукаш тамо ни случајно. И да, не заборави кад дођеш у Лођ тазбини ноге да опереш.
Радош: Што сад ноге, не разумем?
Миодраг: Па кад већ удајем сина барем да се покаже као добар млади! Јебем ли ти ситно жито, даћу ја теби катедралу у Лођу! Светлана, дајде ми онај дебели каиш, ма шта каиш, дај ону стару цев од радијатора!