Za razliku od nekromansera koji mrtve podiže svojom čarobnjačko-vradžbinskom spikom iz mrtvila i vraća ih u svet živih da bi za njega ili druge (koji mu dobrano plate) činili zulume, nekroromanser svojim polupatetičnim romantičrskim trabunjanjem pokušava da glumi Kazanovu i da podigne svoje koplje u optimalan oblik. Barem za početno felacionisanje.
Jes' bre, ne ide da skine bokserice i da iz njih izviri stidljivko, skvrčen u fazonu "jaooo, mene sramota". Kako curi u oči da pogleda i da se pride osmehne. Ne mere to! Zato naš junoša mora da recituje kao na priredbici, sa osećajem, merakom i facijalnim ekspresijama jednog Don Žuana, ljubavne i ostale romantičarske čini, pardon - lirike (kako one poetične, tako i one u prozi - bez rime). Skidaće zvezde s neba, hvaliće njenu konekciju sa Afroditom, nežne perverzije će šaptati kao u transu, a sve to zarad ne samo povećanja vlažnosti, već radi pokretanja krvi u svom nižem delu tela.
O ne ruši mi sneška o ti zlumćaru! ja romantiku koristim isključivo da otvorim nežan cvetak i napojim se božanskog nektara, moja samoća usamljenog pesnika mi lomi srece a nežni cvetak se ljulja na tihom vetru i doziva moje ime... +
To!