To će vam se desiti kao i meni ili bilo kom drugom, ako slučajno zabasate u goste kod mog prijatelja koji ima sjajnog vučjaka.
U njegovo dvorište i kuću možete bezbrižno ući dočekani razigranim i prijateljski raspoloženim vučjakom. Ispratiće vas do stepeništa, veselo mašući repom i pratiti pogledom do kućnih vrata.
Međutim, kad treba da izađete i mirno se vratite nema teorije da će vam to uspeti.
Vučko legne podno zadnjeg stepenika i na svaki vaš pokušaj da prođete, bez buke, režanjem stavlja vam do znanja da dalje ne možete.
Pokušate li ga rukom pomaziti režanje se samo pojača. I ako mi je prijatelj iza leđa, vučko se neće ni milimetar pomeriti sve dok ne dobije komandu da vas pusti. A onda, onako kako vas je radosno dočekao tako će vas i ispratiti do kapije.
Objasnio mi je prijatelj da ni kola, ni bilo šta u dvorištu nije zaključano, svako može da uđe bilo gde, ali izlaska nema.
Tog psa on je kao štene našao polumrtvog, doneo ga kući, nikad ga nije trenirao i njegovo ponašanje je takvo od prvih dana njihovog druženja.
+ za Vučka.
Moj prijatelj ima dogu argentino, koja se slično ponaša, a takođe nije trenirana. Ovaj pas jos i ne reži, već kad kreneš ka kapiji gura te u stranu. Tako krupnog psa ne mozeš da pomeriš, pa ostaješ u prostoru koje ti on ograniči. Najzesce je sto ne laje, već ćuti i deluje. Ima pogled: "Molim te nemoj da praviš sranje, da ne bih morala da te ujedem", ženka je.