Ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje

Čovek je jebeno kontradiktorno biće; u njegovoj prirodi je da ima ono što ga ne zanima, nema ono što ga interesuje i želi ono što njega neće. Ceo začarani krug uzajamne jurnjave u pronalaženju nekakvog uzvišenja sa kojeg ćeš osmotriti gde se stvarno nalaziš. Primetiš najveće brdo i ubeđen si da ćeš preko njega stići na željeno mesto a ne vidiš putokaz sa jasnim smernicama. Jer ne želiš da ga vidiš. Voliš teže, zajebanije.

Jasno ti je da time otežavaš sebi, da praviš dodatni zaveslaj u moru života koji će ti više iscrpeti snagu. Međutim, trudiš se. Valjda voliš nekakav vid takmičenja, šaznam. Voliš da pipneš vrelu ringlu, da lizneš bateriju ili juriš devojku koja smatra da si dupljar što bi kočio njene Evroatlanske integracije ka boljem životu. Naravno, razume se da u njemu nisi ti. Imaš serviranu piletinu sa aromom južnih mora koja samo čeka da je isprobaš, ako me razumeš. Ali neka viša sila te tera da misliš kako piletina nije ono što ti je danas (i generalno) na trpezi, već pokušavaš uloviti nekakvu "oštronoktu" živoljku sa kojom samo rizikuješ da ti iskopa oba oka i ostavi suvog kur... khm, pardon, suvog grla. Gladnog. I srećnog. Srećnog zbog gladi. More, marš u pičku materinu!

Ona sedi sa drugaricom u kafiću. Tu i tamo pukne koji selfi, tako da formira potpuni zid između svog ega i pogleda okoline. Haljina sa otvorenim leđima, zatvorena za predloge. Potpuna ekskluzija. Dim od cigarete se polako širi, dodirujući par njenih mladeža na vratu i leđima.

- Hej. Može piće? :pet sekundi kuliranja: Rekoh, da li si za piće? :ona prevrće očima: Dooobro... Nego, hoćeš da igramo? :opet prevrće očima: U, mačko, što volim kad me tako ne primećuju. Uh!
- Odjebi, dečko!
- Opa, kako smo opasni.
- Alo, čombe, šta ti nije jasno?!
- Grrr...