Ništa ne znam!
To je ono što ti pred ispit kaže kolega ili koleginica - najveći štreber, za koje znaš da će da razvale ispit, dok ćeš ti da padneš kao zrela kruška. I to obično govore kad ih niko ništa nije pitao, samo zato da bi te iznervirali.
Pre pismenog ispita:
Koleginica štrebos: Jesi učio nešto?
Ja: Pffšš... Izlazim, pa šta bude.
Koleginica štrebos: Joj, ja ništa ne znam! Sve mi se ispomešalo! Tako mi i treba kad učim 5 dana pred ispit!
(a svi dobro znamo da već dva meseca niko ni g.motkom nije mogao da je istera iz stana)
A na ispitu... Gledaš ona pitanja, prebrojavaš koliko možeš da uradiš, da znaš da li ima dovoljno za prolaz ili da batališ odmah. Češeš se po glavi, osvrćeš se, gledaš ljude. Baciš pogled na onu koleginicu, ona već popunjava poslednju rubriku sitno pisanim slovima, ustaje i prva izlazi napolje. Posle je vidiš na spisku gde joj se desetka cakli pored.
------------------
Pre usmenog ispita:
Kolega štrebos: Jesi učio nešto?
Ja: Pffšš... Onako.
Kolega štrebos: Jao, čoveče, ja prešao samo 10 ispitnih pitanja, ništa bre ne znam! Idem na sreću.
Onda izađe kolega da odgovara, izvuče pitanja, odgovara bez pisanja koncepta, cepa 300 reči u minuti, profanka mu postavlja potpitanja iz drugih oblasti, sve čovek zna. I fusnote. Izlazi napolje srećan i zadovoljan.
Posle prozivaju mene, žvrljam po papiru za koncept, crtam čičaglišu, menjam pitanje, muljam nešto...
***
Posle ispita me sačeka onaj isti kolega.
Joj, čoveče, jesi video ono, sve me pitala ono što znam! Ovo mi je najsrećniji ispit. A samo sam tri dana učio! Šta si ti uradio?
