Svetle i jasne, nasmejane.
Pogledas u njih, ako ti dozvoli, jer nosi velike crne naocare, i odmah te ogreje sunce, iako je do tog trenutka padala kisa.
Zasija iz njenih plavih ociju.
Ti se zbunis, ali samo na kratko.
Hoces da joj kazes nesto divno, nesto sto takve oci zasluzuju, ali ne mozes se setiti niceg vrednog.
I ona to kao da oseca, osmehuje se ocima boje mora, boje koju si video samo na plazi Trsteno, tamo 91-ve godine kad si kao klinac obisao celu crnogorsku obalu, peske.
Nastavite prazni razgovor, taj rad, to je skroz okej, o cemu pricamo.
I cekas sledeci trenutak, u kom te ponovo ogreje sunce u kisnom danu.
Ali ne pricas joj o tome. Ne umes da izgovoris nista sto bi takve oci zasluzile.
Ne umes ni da napises. A hteo bi.
Sta ja serem.
