Obični putnik koji spušta avion

Лара је отишла на путовање са својим вјереником Џоном. Уживали су десет дана од половине његових годишњих прихода. Кад су дошли на аеродром, тражили су најјефтиније авионске карте, јер се купус неће укиселити сам од себе. Кад су питали гдје је авион, шалтеруша им је рекла да ће га (Неке птице никад не полете) лако препознати поред писте, јер му фали пола крила и има прашине на себи као просјечна Лада Нива недељом послије лова. Ушли су у авион. На почетку им је било чудно што они сједе са пилотом у кокпиту, али су се брзо навикнули на то. Након неког времена пилот је добио епилептични напад, наочари са диоптријом -500 су му пале Ларину ногу и пробудиле је. Кад је видјела шта је за рећи, преузела је волан авиона, јер Џон не воли кад га буде. На прву је притиснула дугме које зове централу. Није им пуно требало да им објасни на којим је тренутно координатама, а ни њима да јој објасне гдје треба да слети. Извукла је слушалице из своје торбе, уштекала их негдје поред волана и кренула у пловидбу небом. Пилот је добро, не брините се. Гледа у Лару и не вјерује како она маневрише са авионом. Врти се риба, мало окрене авион, отвори прозор и избаци цигару. Писта јој је близу и мора да се сконцентрише. Њено прво слијетање, а као да прославља јубиларно 'иљадито, док прича на телефон са својом другарицом која нема благе да њена саговорница управо вози авион који точковима додирује узаврели пијесак неке тексашке пустоши.