Svi mi koji, kada otvorimo garažu ne ugledamo 5 najnovijih modela automobila već prašnjavu Zastavu 101.
Svi mi koji ćemo i ove godine Dubai i Haiti videti samo na slikama.
Svi mi koji se brčkamo u đakuziju sa dobrom cicom samo kada smo u ne-REM fazi sna.
Svi mi koji za doručak hasamo burek i jogurt, a ne kavijar i ostrige.
Svi mi koji pokušavamo da odsviramo 2 akorda na gitari ne bi li zadivili devojku koja nam se već duže vreme dopada, umesto da na noge dižemo masu od 1000000 ljudi za vreme koncerta.
Svi mi koji pušimo Sarajevsku drinu umesto Cohibe.
Svi mi koji pijemo Vranca u tetrapaku umesto Chardonnay-a iz 56'.
Svi mi koji novac zarađujemo napornim radom umesto lađenjem jaja.
Svi mi koji još živimo kod starih na gajbi, umesto da posedujemo vilu na obali neke egzotične države, u kojoj 5 zgodnih Havajki čeka da nas ladi listovima palme dok zavaljeni u ležaljci na drvetu slušamo Marlija i purnjamo džoint.

O cemu god da je rec, uvek postoji grupa koja je povlascena, a mi ostali smo samo obicni smrtnici.

To, pa to su normalni ljudi, koji, ovaj, žive jedan, ka, kako da kažem, normalan život, razumeš.

Glumci čije pojavljivanje u filmu nije duže od 10 sekundi i završava se smrtnim ishodom.