Odumiranje

Promena smera u konačno kretanje, pod ručnom kočnicom i uglom od 180 stepeni. Više ne ideš u život, sada ideš iz života, i mnogo toga ima da se kaže..A malo toga može još da se uradi.Gotovo ništa. Nisi ni primetio kada si raširio prste na šakama, i tvoj život je skliznuo u tudje, hladne ruke, kojima neće nedostajati, kao što im nisu nedostajale ni stotine drugih..Ostalo je samo još da prodje vreme u čekaonici, ne znaš gde te vodi ali znaš da ćeš stići.
Čardak ni na nebu ni na zemlji, grad uplakanih, selo bledih duhova i poslednje utočište i usputno svratište.
Sumnja u istinu odgovora na velika pitanja koja si postavljao zajedno sa drugima, do kojih si došao kasno i ne mogu pomoći da se bilo šta promeni..Isti dugački hodnik, isti škripavi točkovi na krevetima..Zidove su okrečili, ali to su i dalje one iste uravnate hrpe cigala, koje uzimaju pogled, a za uzvrat ne nude ništa. Možda nešto zlokobno..
Druga lica na istim kožnim glavama upalih crta. Voljeni sa istim ohrabrenjima, u kojima se nazire deklinacija verovanja manje, senka i crta umora na licu više, spektar tonova veselog deteta u glasu siromašnije i tiše.
Ista slika istom dušom gledana. Mantil, osmeh koji su istančali fakultet, iskustvo i profesionalna deformacija, bela svetla, naboj moždanog elektriciteta, slika trivijalnih i najlepših dogadjaja prikazana u deliću vremena, rukom nadrealizma. Etar, mrak, gotovo je..Do sledećeg budjenja, na nekom drugom mestu. Zbogom..Dovidjenja.