U žena to je krajnja stanica pred izrigotinu kroz prozor u japanskom vozu koji piči li piči. Ona pati, a i ja s njom. Traži mi da je ližem, simpara nisam pa kažem ne. Ali ona tužna. A ne volim kad je tužna. I onda prođe par sati i bude radosna.
Kao neko dijete s Tarnerom, zapela da ide u Dunavski park. Šta ćeš u Dunavskom parku, ženska glavo? Oće da hrani golubove. Dobro ajde. Odveo bi je nego moram do pošte izmirit račune. Kažem ne mogu. Ona se opet zakači. Jebeni Dunavski park i rakpederski kljunari. Pa koji ti je kurac? Već počinje da me zabrinjava. Kao Emili Rouz u završnoj fazi.
Ali zajebah se. Nije završna faza. Tri naredna dana zapela da ide u bioskop da gleda Malog Budu. JEBEM TI OCA U PRKNOOO HAHAHAH. Pa gledao sam ja to jednom. Lijepa kombinacija transfera i autizma. Gledao sam, opet ne mogu. Kažem ne mogu. I onda 14 puta do kraja dana Mali Budo, Mali Budo, Mali Budo... Kažem ne mogu.
Ali četvrti i zadnji dan je bio najgori. Pošto evo ne znam kako adekvatno da vam dočaram tu vibru u zraku. Prenijeću vam sve tačno onako kako je bilo. Još uvijek sam malo šokiran. Svašta je rekla.
- inače strašno sam nervozna. još otkad sam popila neko pivo osećam akutnu depresiju celom dužinom tela. sigurna sam da nije bilo u njemu ništa dodato. zato mi nije jasno što se ovako osećam. sad bih vršila masovne pokolje. palila bi sela i nožem kidala nebelkinjama bebe iz utrobe. skakala bi po usmrdelim leševima dok se ne raspadnu. iskopala bi majku iz groba i istukla je opet. spalila bi sinagogu i igrala se s davidovom zvezdom kao dete. posle bi je bacila u savu.
- ogromna količina agresije nalazi se trenutno u meni. kao da sam uzela šaku ketamina. ne znam šta da radim i ovaj osećaj potrebe da otvorim nekom lobanju ne prolazi. ako budete sutra čuli o ženi serijskoj ubici na N1 znajte da sam to ja. baš mnogo ljudi bi sad ubila. ubijala bi i ubijala dok mi se duša ne pocepa. dok mi se glasne žice ne pokidaju i vidim samo mrak kroz livadaste oči. uradiću sve to. isuse, spremna sam. pobiću ih sve. zapamtiće oni mene. oće.
