Opanci

Осамдес осме зимско доба беше око светог саве нападо снег а ја радио у фабрику мазива. Вратио се кући, Зоки беше отишо за иностранство тад, Драгана се удала и ја се вратим кући видим Дејан плаче оће думре дете. Питам га шта и како већ имаш четрнаес година, срамота да плачеш, ја сам у шеснаес Миљка у Пребрезу већ направио, зашто Дејане плачеш, каже Рада опет побегла код Баће у Попову. Ја опсујем, отворим шише ракије, метем пешес јајцета да се куву, кажем Дејану диде да нарани овце, он дете опет поче да плаче каже не могу, ја питам што не можеш, каже Рада ми однела опанце. Е ту ми прекипе, реко себи пичка ти материна дебела, додеш, дете доставиш само, стоку ненарањену, то да разумем, Судимска је то сорта, то све превртљиво, ал опанце детету да ми узнеш, а нису биле две недеље како сам од покојног Власте купио. Беше пет поподне, ал ја уватим, обујем се и преко планине у Попову код баће. Беше око пола 8, осам, стиго ја, куцам, отвара Баћа и пребледе чоек. Каже Живко немој да ми је узимаш, нек постоји мало код мене, па ћу је пошаљем, не могу више ни ја све сам, педесета ми је година, мора неко око куће да ми помогне. А ја шамар. Маму ти јебем, заболе ме и за тебе и Радојку, радите шта оћете, ја дошо детету опанце дузмем назад. У тем тренутку паде нешто у двориште, окренем се, а оно Рада како музла краве па носила млеко, виде мене, испусти млеко и побеже преко дворишта. Мислим се, курвештијо судимска, јебе ми се да те јурим, десу Дејанови опанци. Даде ми Баћа, ја још један шамар, чисто ради реда. Беше око 11 кад сам се вратио кући, мого сам и пре, ал био снег.

Дошо кући, Дејан плаче, ма црче дете, ја му бацим опанце велим на ти јебали те, ћути сад, он не престаје. Питам шта било, каже узо да склони јајца што сам мето да се кувају и попарио руке. Ко га јебе.