Malo kose u sred ćele.

Вучја јазбина. Бег од спољашњег света и онога што он доноси. Место у коме се радо препуштамо сновима. Просторија у којој је кревет лежаљка, дотрајали ламинат пешчана плажа, а зидови узвишене планине у даљини, оркански висови.
Један секунд усамљености, један трен бега на то острво, у ту јазбину, од туђих погледа, туђих речи, својих проблема, као сто година самоће.
Тамо нема скривања, потискивања. Ја и ја. Сам са собом. Град отвореног срца. Слободних мисли.
Једино зидови и намештај знају ваше најдубље тајне, најлепше приче, најгоре и најболније падове али и најспектакуларније летове. Немогуће снове.Тајне љубави. Чудне навике.
Другима је то само обична соба, место где узалуд губите време уместо да, рецимо, искористите „леп дан ко створен за шетњу“, а теби је она рај, оаза мира и спокоја која нуди само сигурност и безбрижност.
Приступ јазбини имају само одабрани - они који то заслужују, а за све остале то је недоступан свет, непознати свет, свет иза закључаних врата.

U američkim filmovima najvažniji lokalitet za pravljenje idealnog zatvora.

Plutajuće govno koje nikako ne možete potopiti.