Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.

U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.

Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.

Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.

Једна од ретких позитивних ствари у глави манијака/шизофреничара, која искључиво служи за сузбијање негативних мисли које претходе поступцима. Нажалост, не успева увек да преовлада у глави дотичног.

Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.

Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.

Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.

Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.

Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.