Pola četir' u noć, sediš ispred kompa, ubivaš zadnju kraljicu u Clive Barker's Jericho, kontaš da je već kasno i odeš spavat'. Ležiš, ne možeš nikako zaspati od sve kafe koju si popio i tu sve počinje... Čuješ neke neobjašnjive zvuke, zvuči kao grebanje, al' nije. Nije ni komšijin traktor, mnogo je tiše. Jeb'o te, zvuči k'o urlanje namučenih duša iz dubine. Malo stane, pa opet. I tako u krug. Onda te odjednom neka 'ladnoća u'vati. Prođe nakratko pa se opet vrati. Odjednom, vrata se polako, onako jezivo otvaraju pa zatvaraju. Nećeš d' ustaneš iz kreveta, šta ako nešto iskoči i odvuče te u pakao da đavolu ližeš užareno dupe, il' te 'oće sakatit' pa kasnije vratiti k'o zombija. Ležati pod dekom i nadati se da te neće videti i da će otići kod onog mulca od komšije, to treba d' uradiš. Nek' umre on, i onako je star k'o Metuzalem. Ležiš tako sat vremena, moliš se Bogu, Alahu, Supermenu i ostalim svetim ljudima, al' čekanje izgleda k'o večnost. Ne možeš više izdržati. Skupiš muda, napraviš se frajer, naoružaš se nekim krstom, složiš Rambo facu, možda ih to poplaši i ustaneš da vidiš šta se to dešava. Oprezno izlaziš i prvo što skontaš je da ti je prozor od sobe otvoren, a i onaj u u kuhinji na drugoj strani kuće pa je promaja. Onda skontaš da su oni jezivi zvuci ćaletovo i kevino hrkanje. Kojekude, od toga bi se svako uplašio. Središ sve, odeš spavati i obećaš si da više nećeš igrati i gledati gluposti tako kasno. Do sledećeg puta...