Parnica u Srbiji, 3. deo (EPILOG)

1. Trošenje viška slobodnog vremena i energije
Kao što sam već rekao, nacionalni hobi br. 1 (rat) po prirodi troši negativnu energiju kad se ova nagomila. Ali, šta kad rat nikako da izbije (doduše, nije da ga nama Srbima istorijski manjka, od Prvog srpskog ustanka na ovamo, sve generacije su doživele barem jedan)? Međuvreme se popunjava malim privatnim ratovima- parnicama.
Zar zaista mislite da je prvom komšiji bitno da li će taraba ići metar tamo, ili metar ovamo; ili što ste "naružili" izgled zgrade rešetkom, koju ste postavili na terasi? Ne! Samo hoće da vam napakosti i potroši višak energije; ili se pak sveti što ste vi pokrenuli isto tako besmislen proces. Doduše, što se tiče ove rešetke, naravno da je i vama i njemu jasno da ste je postavili, da on više ne bi prelazio sa svoje na vašu terasu, i krao vam kiseli kupus, te da će ona predstavljati ostatku komšiluka jasnu potvrdu glasina da se tako nešto zaista događa.

2. Omiljeni penzionerski hobi
Iako se u parnicama nađu i ljudi mlađi od 65 (pod ovim podrazumevam nekrivična dela), sudovi žive od slučajeva koje pokreću pripadnici ispisničkih generacija. Kao što u Srbiji ništa nije normalno, ni penzionerski hobiji tu ne zaostaju. Ako slučajno niste u toku, pa ste mislili da su to stvari, kao što su šah, boćanje, putovanja i slično, varate se. Ovde je suđenje apsolutno omiljen penzionerski hobi. U stvari, ne hobi- profesija! Iz nekog razloga, sede glave misle da mogu da se transformišu u vrsne advokate, sve bez pravnog fakulteta. Samo su potrebni slučajevi! A šta su slučajevi? Uglavnom je reč o komšijskim parnicama- zato što, primera radi, komšinicin sin vežba klavir u vreme kućnog reda (a ja se sve plašim da nekom penzosu zaista remeti san sviranje od 12 do 5), komšija iz prizemlja je pustio psa lutalicu da prespava u njegovom stanu kad je napolju bilo -20 i slično,... Ukratko, veoma slično prvom slučaju, bilo šta može da posluži kao razlog za pokretanje parnice, na koju će otići dobar deo ionako male penzije. Ali, svi mi žrtvujemo ponešto zarad hobija, zar ne?

3. Nemogućnost dogovora
Mi Srbi, duboko u sebi, smatramo da je diplomatija za pičke (i zbog takvog stava smo mnogo puta ispaštali- počev od Kosovskog boja, pa sve do današnjice). Koliko puta smo samo u poslednjih 20ak godina čuli od naših predvodnika, da je bolje da se svi kolektivno žrtvujemo zarad principa, nego da pristajemo na trule kompromise? E, takav stav se prenosi i na sudske parnice. Ukratko, konstruktivan predlog za dogovor se zamišlja po principu "ili će biti po mom, ili nikako neće biti, ščuo!?".
Tako, dakle, od dobrovoljnog pristajanja na vansudsko poravnanje, iliti "medijaciju" (gotovo) nikada nema govora. Stoga je država rešila da pokuša da uvede neki red, uvođenjem obavezne medijacije, odnosno obaveznog pokušaja da se oko nekih manje vitalnih slučajeva sudovi rasterete. Međutim, kako se i ovo slovo zakona svelo na čuveno srpsko "nemamo mi o čemu da razgovaramo", sudovi nastavljaju da bivaju pretrpani predmetima, od kojih je barem 60% u nekim normalnim okolnostima moglo da se reši dogovorom.