Često ih srećemo u poslednje vreme. Lako se prepoznaju, obično nose šarene šuškavce i neizbežan detalj je još šareniji "Air Max". Simptomi počinju uglavnom oko sedmog osnovne, ali se mogu javiti i u srednjoj školi. Trajanje je neograničeno. Naravno, sluša se Grand Šou jer su ostalo sve sektaši ili emosi. Oni hrabriji konzumiraju cigare, a svima je omiljena tema vutra koju, naravno, nisu ni probali. Uzori su im starije baje iz kraja, naročito ako imaju starijeg burazera. Uglavnom ne završavaju srednju školu. Redovni su posetioci fudbalskih utakmica, čak znaju i tačan broj utakmica na kojima su bili. Ipak, omiljena pesma im je "Oj, Kosovo, Kosovo", ali oni nemaju pojma gde se Kosovo nalazi, a kamoli šta su Gazimestan i Gračanica. Naravno, ne znaju pola azbuke. Na internetu ih je lako prepoznati, takođe. Na fejsbuku su profilne slike iz filmova tipa "Rane" zamenili Ratkom Mladićem jer je on oslobodio Srbiju Šiptara i Ustaša. U razgovoru sa njima da se primetiti da se redevno služe novom glasovnom promenom, a to je prelaz "jel" u "jer" i uporno menjaju glagol "trebati" na sebi svojstven način. Ipak, mora im se odati priznanje, postaju odlični kladioničari!
Japanci koji su minut pošto su izvučeni ispod ruševina krenuli da rasčišćavaju ruševine i da obnavljaju svoje trusno ostrvo, a da je u haosu koji je nastao stopa kriminala koja je ionako bila mala opala za 48%. Ako je uopšte moguće učiti patriotizam onda je japanski primer idealan za to.
