Ljudi koji pišu sezonske defke i prave sezonske postere (zimi o snegu, leti o vrućini, u ispitnom roku o ispitnom roku itd) ili defke i postere čija inspiracija su trenutna dešavanja viđena na vestima ili u novinama.

To su naši ljudi koji rade u inostranstvu ali nisu gastarbajteri. Razlika je u tome što je gastarbajter neko ko je otišao i ni ne planira da se vrati, on samo hoće da izgradi petospratnicu u svom selu da može da je gleda iz stare kuće koju nikada neće da sruši kad dođe u avgustu na odmor, dok je pečalbar onaj koji konstantno kuka i leleče kako će jednom da se vrati u Srbiju jer nije život tako lep u inostranstvu. Jebiga teško je da radiš za veliku platu i živiš normalno kad nema niko od koga možeš da budeš bolji.
Pečalbari se često skupljaju i uz pesme rodnog kraja raspredaju govorancije o tome kako su nemački vecei baš zasrani zadnjih godina, kako je saobraćaj u Italiji nepodnošljiv, kako je u Švedskoj zimi mnogo hladno i kako je Srbiji ljudi ni ne seru, saobraćaj ne postoji a sunce sija tristašesetpet dana u godini. Onda kreću sa planovima i kombinacijama kako im je ovo poslednja godina i kako ne mogu više bez rodne grude i zvuka frule. Tu počinje tirada i o tome kako bi deca trebalo da im idu u srBsku školu da uče istoriju i da budu pravi srbi, da se krste i da idu u crkvu a ne da postanu idolopoklonički pagani. Tada se govedarski zvuci muzike lagano šaltuju na gusle i onda otpočinje četnikovanje. E sad ko bi rekao da su svi oni preko grane diplomirani politikolozi i inače bolje obavešteni od svih ostalih o tome šta valja a šta ne valja u zemlji Srbiji, ko jeste a ko nije u pravu. Oni znaju što je Šešelj u Hagu a takođe su i znali gde je Mladić, od skora će da saznaju što je baš sada i uhapšen.
I tako priča teče u nedogled dok se žene ne smore i poteraju ih kući, jer sutra se arbajtuje. Onda se rastanu izljube po triput, to je srpski jelte, i rastanu do sledećeg vikenda kada počinje sve nanovo.