Penzioner u međugradskom prevozu

Izraz se u većini slučaja vezuje za penzionera koji sedi maksimum tri sedišta daleko od vozača, pritom napamet znajući svaku moguću, a i nemoguću putanju do željene destinacije, (koja uglavnom nije kraća od 150km) kao i svaku porodicu naseljenu u mestima kroz koja će nesrećni šofer terati mašinu. Uglavnom je penzionisani profesor ili vojno lice, koje nema nijedan problem u životu, kao ni razlog zbog koga putuje, jednostavno da ubije vreme, kao i poslednji atom snage živaca putnika koji ga opkoljavaju. Kosovo posećuje *da vidi situaciju sa KFOR- om*, a prestonicu kako veli " *da vidi jel' se izgradila"* . Glavna meta su mu hronično neispavani, i izmrcvareni studenti, jedva transportovani do autobusa ili kombija, kojima je njegova priča o Titovoj poseti Kragujevcu, i ekonomskom značaju nikla za severni deo Kosova, poslednja stvar na ovom svetu koju žele čuti. Uvidevši da su studenti uveliko zaspali, nedovoljno zainteresovani za njegovo predavanje, ne dovršivši svoju priču, zavrteo je rulet koji će izabrati narednog slušaoca, a kuglica se zaustavlja na jedinom budnom akteru savremenog genocida - **Šoferu**. Poput studenata neispavan, uzgred i nervozan jer nije platio struju, kao ni vodu (koju ne mogu da mu iseku kao struju, pa je to na sporednom koloseku ove priče) posle uvoda i početnog ispitivanja snaga dočarava penzioneru da od konverzacije neće biti ništa, što ovog odlično taktički pripremljenog iskusnog posmatrača ne sputava da od tog trenutka aktivno počne da učestvuje u saobraćaju, prelazeći na sedište ispred, dokoni penzioner sada ima potpuno novi zadatak. Taktički obučeni iskusni operativac procenio je da je vozač suviše dekocentrisan za slušanje i smatra da su njegovi saveti neophodni za dalji nastavak putovanja, i sa porukom u sebi "*U sigurnim ste rukama*" odgovorno pristupa novom - starom iskušenju. Pravovremenim i hiruški preciznim objašnjenjima "*Padao je sneg, al' nije bio mraz, zemlja je suva, a put klizav, pripazi na odron sa desne strane 6km posle Konareva, kod onih Miloradovića tamo je i pre dve godine bilo rizično*" odlično kanališe poput poslednjeg krika tehnologije za navigaciju američke firme Garmit Internacional" nervoznog vozača koji u glavi presabira dug elektrodistribuciji i brine za koga mu se žena lickala jutros u 05.30h kad ne radi nigde otkad je otpustiše iz Zastave pre 10 godina. Praveći zabrinutu facu, nesrećni vozač uzburkao je sećanja svog pomagača... Pogodila je nostalgija našeg penzionisanog junaka i iz usta izleće pitanje "*Da me nisi ti slučajno vozio pre 7 meseci za Mitrovicu, imao sam plavu jaknu, jel se sećaš, kad izletesmo kod Bogutovca?*" *Ma tebe znam od nekud sigurno, da nisi ti slučajno Branin unuk, Brane što je bila udata za mog kolegu sa fakulteta Dragišu, Bog da mu dušu prosti, a jes' bio dobar čovek*". U tom trenutku vozač se priseća još nekih dugovanja državi, a s' gubitkom amnezije u vezi sa dugovanjima, srazmerno raste i asortiman pitanja odavno rasanjenog penzionera spremnog za svaku vrstu verbalnog kontakta: "*A da li si; Jesi li; Mogu li; Ima li; Kada ćeš; Zašto si;* ". Vozač imajući u vidu da je dosadašnja računica dugovanja za struju odavno prevazišla očekivanu na sledeće pitanje vezano za njegovu familiju u Pajazitovu, bez žmigavca , stiskajući kočnicu zaustavlja pobesnelu mašinu, staje na proširenje i po prvi put od jutros stupa u konverzaciju sa ciljem da ga slušalac, u ovom slučaju penzioner, ozbiljno shvati ili da u suprotnom napusti vozilo sa sve jabukama iz Resnika i svežim bajaderama preostalim od Sv. Nikole koje mu je žena spakovala za put: