Pigmalion i iščezla sloboda
Ima li leka protiv bola-osim ženidbe i poroka?
Bio sam seoski sudija, koji je pao pod lukavstvo jedne tako blage devojke da mi nije preostalo ništa drugo, nego da me zatvore u obor sa životinjama, umesto da mi poveravaju duše ljudi, da otkrivam njihove tajne i istražujem njihovu nesavršenost.
Moja ličnost... Ja sam zgrada podignuta na tekućoj vodi i dvorac izgrađen na pesku.
A prividna nevinost jedne devojke mi je to pokazala.
Više mi ništa nije sveto, ne poštujem nikoga i ne gledam ozbiljno na bilo šta, osim na jedno, misao! Nisam prijatan sagovornik... ne umem da razgovaram sa ljudima.
Osećam se kao u priči o reci ludila. Svi su pili iz nje i svi su ludi. Gubim veru u istinu i razum, kao objektivno utvrdljive kategorije.
Ima li svetlo razuma ikakve vrednosti sred kraljevstva ludih? Jesam li lud, ako ne izaberem ludilo? Razum, dakle, nalaže da se priđe ludilu?! Kakva je onda razlika između razuma i ludila?
Ovamo čašu rečne vode!!
Ponovo sam sudija. Samoživi administrativni moćnik, bahat i gramziv. Arhitekta jačeg temelja i žaba koja može i na kopnu i u vodi. Sa mislima samujem i obećao sam im malo pažnje svakog dana, iako su nezvani gost.
Šta me tera da pišem dnevnik svog života? Činim li to stoga što živim srećno? Ne. Ko je srećan, taj ne opisuje svoj život, dosta mu je što ga proživljava.
