Psiholozi, antropolozi, astrolozi....vekovima pokušavaju da odgonetnu tajnu ovog sociološkog ab antiquo fenomena, starijeg od civilizacija. Šta je to što muškarca tera da se olakša tamo gde nije pisano, što mu daje to besmisleni, ali dragoceni užitak skrnavljenja zbunjenog lavaboa?

Da li koreni ove tajne leže u našem urođenom nagonu za avanturom i promenom? Mokrenje, kao i seks, je sirovi, urođeni životinjski poriv koji moramo ponavljati čitavog života - i mora nam dosaditi pre ili kasnije ako ne unesemo promenu. Ovaj instinkt iz muškarca izvlači neslućenu kreativnost, o čemu mogu da posvedoče obeščašćeni frižideri, ulazna vrata ili moja nova Timberland torbica. Ali šta je to što daje taj nedefinis..ljivi? šmek - BAŠ lavabou?

Zašto ćemo svi mi - hteli to da priznamo ili ne - posle opustošene dvolitarke na drugarevom placu, pored svih žbunova, komšijskih ulaznih vrata, zamrzivača, pa čak i mog psa Robija, izabrati da odemo u WC i klozetsku milju odšetamo u lavabo? Poslednja reč nauke se čeka.

Radnja koja uz pranje nogu u tuš kabini takodje ne bi smela da se radi u trenucima alkoholne oduzetosti.

Израз који сведочи о квалитету предмета, бића, појаве.
Пишање само по себи није погодна реч за описивање било које радње, стања збивања јер представља елементарну људску потребу, док с друге стране, пишање у лавабо представља чист луксуз, лартпурлартизам, манифестацију креативности и моћи.

Ustaljeni običaj nas manje kulturnih muškaraca da zaobiđemo proceduru i pišamo direktno tamo gde se ne prosipa sa strane.
Pišanje direktno u wc šolju?
Ko će to posle da pere i čisti?