Plačipička

Istinit primer

Sedimo moja drugarica, njen prijatelj kojeg ja vidim po prvi put i ja u nekom polupraznom kafiću.
Drugarica: Čujem da dugo nisi imao devojku.
Prijatelj: Ma duga je to priča. Imao sam jednu drugaricu. Bili smo strašno bliski. Družili smo se skoro dve godine, od 7 dana mi smo barem 5 bili skupa. Uvek smo pričali jedno drugome sve i sa njom sam naučio mnogo stvari o sebi i devojkama. A i ona je od mene. Kakva je to devojka, luda, neverovatna, razumela me je bolje nego iko...
D(prekida ga): Kako se zove?
P: Slađana Mihajlović.
D: Ne znam je.
Ja: Ni ja.
P: Kad bi nas sreli na ulici, mislili su da smo skupa. I naši prijatelji su mislili da smo par. Slađana i Nemanja. Nerazdvojni. Na početku sam bio zaljubljen u nju i hteo sam da pokušamo, ali nekako to ne bi bilo to. Volim je neverovatno, kao sestru. Jako je lepa i zgodna (vadi telefon, pokazuje sliku). Bio sam uz nju kad je bila povređivana. Grlio je kad je plakala, sedela mi je u krilu, bilo je tu i vatanja, samo ne ljubljenja. Imala je problema sa roditeljima, njeni su strašno strogi uvek bili, lagala im je često kuda ide i ja sam je izvlačio. Njeni mene vole pravo i veruju mi...

Ja malo tu odlutam, konobar je na TV-u promenio kanal na Discovery Channel i bila je ona emisija 'Kako se pravi'. Nakon nekoliko minuta shvatim da on još uvek priča o njoj.

P: Samo sam jednom izašao sa njom i njenim dečkom. Osećao sam kao da mi nije mesto tu, kao treći kotač, bilo je čudno. Sedeo sam dvadeset minuta sa njima i onda sam otišao. Dečko je normalan i voli je, što je najbitnije. Samo smo se nekako odaljili otkako je s njim, nikad se ne seti da me nazove, uvek ja nju. Javila mi se na Fejsbuk pre dve sedmice, pita kad čemo na kafu, nismo se videli dugo. Ali znam da ništa od toga neće biti...
Ja: Što si plačipička, decxko ?
D i P: ...