Pobediti sebe

Gledaš u aparat.
"sine digni diplomu da se lepo vidi". Ponosan si jer si ostvario ocu i majci životni san, koji si im toliko puta stavljao na klimave nogice, prvi put kad si u osnovnoj sa Mićom Zlaticom obio trafiku u komšiluku, jer si mislio da je to pobeda. Kasnije kad si se potukao sa interventonm i završio u pritvoru jer si pijan kamenjem gađao uličnu rasvetu posle seoske slave. Ali sve je to prošlo, uozbilji si se, postao čovek, a danas i akademski građanin.
Svi su oko tebe veseli danas. Otac ponosan kao sekretar centralnog komiteta u svoje vreme. Oko tebe se muva, udara po ramenu, nudi rakiju. Drago ti je. Ispunjava te neka čudna sreća, nisi ovo nikada osetio, pa ti je situacija strana i nepoznata. I treba da budeš srećan. Ali da život ne igra žmurke sa nama, onda bi to bio san. U snu nema žmurenja, tako su nekada davno rekli. Ona te muči. Nije ovda, sada kad si ceo život sanjao ovaj trenutak sa njom. Slika ti ide ispred očiju kao one reklame na vetar, što se vrte i prkose nebu. Ma šta mi vredi sve ovo, razmišljaš, ali nemaš odgovor. Tu su ljudi koje voliš, pa upijaju to kao zemlja kišu posle pljuska. Ma samo da je ona tu, razmišljaš, pa da život proglasiš savršenim. Ali nije.
Prošlo je i to slavlje, prolaze dani kao vozovi. Komšija Steva je u Americi. Zove te da dođeš tamo, kaže ima posla, ima budućnosti, ima sreće. Ni u to ne veruješ, ali pakuješ se u tišini jednog dana, dok majka ponosno u suzama gleda da ne zaboraviš parče pite za usput, i sliku Svetog Georgija, krsne slave. Otpozdravljaš i odlaziš. Ponosni su kao nikada na svetu. A tebi... tebi u srcu i dalje ona praznina, ali trpiš, misliš, možda tako mora biti, jer da nema one žmurke u životu...
Steva je pošten čovek, selo mu urezalo onu boru poštenja na čelu, primio te kao brata rođenog. Našao ti dobar posao, mnogi bi rekli i dovoljnu sreću.
Prošla je godina, a ti si sve zaboravio. Misliš da ti je svejedno, ni glasa joj se više ne sećaš, kažeš... Uspeo si...
Na aerodromu te čekaju majka i otac, ne puštaju te iz zagrljaja. Odlaziš kući, samo ovaj put srećniji nego pre. Odlaziš sa društvom da se setiš starih dana. Krvav je lebac preko bare, ali ne priznaješ to. Tebi svi zavide, ti svima zavidiš, ali i niko to ne govori.
Srećeš je... Gledaš u oči, i sećaš se u sekundi svega. I glasa, i osmeha i očiju... Lepšu nego ikad. Što ste se rastali ni sam ne znaš da kažeš... Odlaziš kući pognute glave, kao junak iz izgubljenog boja, kad je glavna misao da li bi bilo bolje da je poginuo. a na vratima čujež majku kako kaže komšinici Desi, koja je došla da te vidi posle toliko vremena... " srećna sam kao krsna slava, moj je Mića pobedio sebe, uspeo je, srećan je!" A tebi posle svega je jedan pogled bio dovoljan da se sve vrati.... Jesi postao jači čovek? Stvarno, jesi li pobedio sebe moj Mićo, moj Miroslave?