Porasla je
Ona malecna devojčica iz komšiluka koju nisi primećivao dok je s drugaricama pravila torte od blata i jurila te da probaš, ono malo stvorenje koju si zezao, vukao za uši i branio je od malih muških stvorenja. Ona malecna koja je cmizdrila kad god bi pala sa bajsa i nervirala te što ne možeš da se skocentrišeš na zadatak iz mate, sada ide uzdignute glave, predivnog tela, bujnih grudi. Više ne nosi blatnjave torte, ne cmizdri, ali se smeška dok ti se javlja i budi nadu. NE! Ne! Pa to je Ana, Anica, malecno devojče! Ali...ne! Ne! Vidi je! Ovo je đavolak, ovo je prava riba! Vidi joj sisu samo! Ali..ali...Ne! Brate, znam je od malena. Ali...da! Da! Vidi je samo kako je porasla!
- Jeste videli Anu što porasla?
- Ćuti, brate, ne mogu da poverujem. Od onakvog detenceta u šta je izrasla.
- Da ne poveruješ,a? Deluje mi zrelo.
- Zrelo za šta? Brate, to je Anica! Kako možeš tako nešto da kažeš?
- A, šta? Ti je tako ne gledaš? Vidi joj sisu! Anica? Oh...Anica...
- Bolesniku!
