Porodično nasilje

Нешто се није уклапало у причу тог тренутка. Фабула је ишла својим током али ред вокала и консонаната изменио је већ постојеће границе овоземаљског и уместо њих ставио катанац на магловите пејсаже треће димензије. У првом плану стајала је нека жена. Сасвим благ поветарац расипао је њене сузе по видно измученом лицу. Поглед јој је лутао по хоризонту и губио се негде у даљини. Обучена у оскудно одело, искрзано по рубовима, задржавала је сузе али није могла издржати.
Није прошло много од тада, у даљини се видела сенка непознатог мушкарца, а цвокот његових ципела чуо се надалеко у бескрај. Био је то човек средњих година, проседе косе, висок као планина. Детаље и карактеристичне црте лица нисам могао приметити али нешто у његовом ходу и мирису капута ми се чинило познатим. Тај човек је неко кога знам! Али ко?
Што се више приближавао немоћној жени, јецај сујете полако се придизао у небо док коначно није достигао свој максимум. Гледао сам шта се дешава, био сам ту, али ме нико није приметио. Причао сам, саветовао жену да не чека јер би то био њен расплет у кулминацији човекове песнице. Није ме чула а био сам тик поред ње. Како? Прошло је неколико секунди у пластичној монотонији, игри нерава, мушкарац је некуд одлутао. Није га било дуго тако да сам почео сумњати да ли је Он уопште и био у мојој и жениној близини. Одједном, испред ње, стајао је човек, онај исти којег се плашио ентеријер горских путева. Ухватио ју је за руку, рекао пар речи: "Несрећо, добићеш оно што заслужујеш!". Ни трептај ока није довољан да би описао брзину којом је човек ударио несрећну жену у пределу образа. Почела је да јеца, гушила се у сузама. Молила га је да престане али њене молитве услишио је само ноћни покривач. Не и он!
Остао сам укопан са погледом упртим у њихова леђа док су они нестајали у тами. Заплакао сам потајно, знајући сву тугу коју је Она оставила на мокром бетону. Умирао је и последњи воз настојања да учиним нешто за њу. Ипак, остало је довољно времена за промену. Потрчао сам за њима пратећи глас који је говорио: "Vade Mecum". Дубоко у унутрашњости мрака налазила се мала, црна кутија која је крила поруку. Нисам знао да је то нешто за мене, једноставно сам осетио. Писало је: